Mače u džepu
Donelo jednom s proleća
neko nestašno đače
u školskoj torbi sa knjigama
i belo maleno mače.
Slegla se oko mačeta
polovina đaka u zgradi,
većalo se šta bi s njime
sve moglo da se uradi.
Da mu se priveže zvonce,
predložila prvo Cveta,
i pusti da se hodnikom
za vreme časova šeta.
Da ga popnu na vršak
staroga školskog duda
pa da ga mogu đaci
gledati odasvuda.
Predlagali tako redom
pa rekao najzad Bora
da ga krišom spuste u džep
kome od profesora.
Svi pristanu odmah na ovu
učeničku zasedu staru
i primene na našem strogom
slavnom matematičaru.
Ali je profesor brzo
kao da su jednačine
prozreo đake i stavio
na mesto dosetke njine.
Kad je otpočelo mače
da se javlja, da mauče
izvadio ga mirno i rekao:
– Izleglo mi se u džepu juče.
Dajte mu neka šara
u šapu kakvu kredu
a mi ćemo nastaviti
račune po rasporedu.
Pomazio je pri tom mačence
po beloj svilenoj dlaci
nijednom da vikne, da prasne –
kako su očekivali đaci.
Zabezeknuo se razred
kao da je pao s neba. –
Bio je to slavan čovek,
znao kako s đacima treba.
