Граматика

   Граматика је наука која изучава правила употребе неког језика. Предмет граматике су гласови (фонетика и фонологија), врсте и облици речи (морфологија), правила творбе речи и стварање нових речи, синтагме и реченице и правила за њихово састављање (синтакса).

Врсте речи

Реч је скуп гласова или само један глас који има неко значење. Речима најчешће саопштавамо своје мисли, осећања и обавештења. Неке речи у нашем језику се мењају, а неке не. Речи које мењају свој облик називамо променљиве речи. Речи које увек остају у истом облику називамо непроменљиве речи. У променљиве речи спадају: именице, заменице, придеви, бројеви и глаголи. У непроменљиве речи спадају: прилози, предлози, речце, узвици и везници.     Уколико желиш да сазнаш више о врсти речи, кликни на њу! Именице су променљиве врсте речи којима се именује неко биће, предмет или појава. Заменице су променљиве врсте речи којима замењују имена бића, предмета и ствари, тј. замењују се именице, придеви и бројеви. Придеви су променљиве врсте речи које стоје уз именицу и ближе је одређују, односно означавају неку од особина именице уз коју стоје. Глаголи су променљиве врсте речи које означавају радњу, стање у коме се неко или нешто налази или неко збивање у природи. Бројеви су променљиве врсте речи које означавају колико има нечега и које је нешто по реду. Предлози су су непроменљиве врсте речи које изражавају однос између бића, ствари и појава и утичу на падеж речи уз коју стоје. Стоје уз именице и заменице. Прилози су непроменљиве врсте речи које означавају место, време, начин, узрок или количину вршења радње. Стоје уз глаголе. Узвици су поједини гласови или скупови гласова којима се изражавају лична осећања или расположења. Речце су речи које изражавају лични став говорника према ономе што говори. Везници су речи које служе као везе између појединих речи у реченици, као и веза између реченица.

Гласовне промене

Једначење сугласника по звучности Једначењу по звучности подлежу шумни звучни и безвучни сугласници. Сонанти (В, Ј, Р, Л, М, Н, Љ, Њ), иако сами по себи звучни консонанти, не подлежу овој врсти једначења сугласника. Већина звучних и безвучних сугласника чини звучно-безвучне парове, те сугласник захваћен једначењем прелази у свој парњак, у зависности од сугласника који му претходи: ако се испред безвучног нађе звучан сугласник, безвучни прелази у свој звучни парњак и обрнуто – ако се испред звучног нађе безвучни самогласник, он прелази у свој безвучни парњак. Три безвучна самогласника немају своје звучне парњаке: Ф, Х, Ц. Остали су: Звучни     Б Г Д Ђ Ж З Џ Безвучни П К Т Ћ Ш С Ч  Од једначења по звучности се одступа у три случаја: 1. Кад се Д нађе испред С или Ш (одступити, подсећи, надстрешница, представити, председник, градски, људски, судски, људство, судство, сродство, господство итд.) У осталим случајима (осим будчега – ген. од будшто) Д испред осталих безвучних сугласника обавезно прелази у Т: откопчати, претпоставка, потчинити, отчепити итд. 2. Донекле правило неједначења сугласника испред С важи и за Ђ. Нема једначења у речима: вођство, а боље је лођски него лоћски (Лођски, а не Лоћски устанак). Донекле се избор између -ђски и ћски оставља писцу на избор. 3. На саставу сложеница се одступа од правила једначења по звучности. У речима страног порекла сугласничке групе често остају непромењене.   Једначење сугласника по месту творбе Струјни зубни сугласници С и З ипсред непчаних сугласника прелазе у Ш и Ж. Сугласник Н се испред уснених сугласника Б и П мења у М.     Изузеци од овог једначења су: 1. На саставу речи између префикса и основе које почиње гласовима Љ или Њ (изљубити). 2. На споју сложеница испред уснених сугласника Н остаје непромењено.   Палатализација  Задњонепчани сугласници К, Г и Х испред самогласника Е и И прелазе у предњонепчане сугласнике Ч, Ж и Ш. Сугласник Ц испред И прелази у Ч. Палатализација се врши и испред непостојаног А. Изузеци када се палатализацијa не врши: 1.У присвојним придевима на -ин који су добијени од именица које се завршавају на -ка, -га и -ха. 2. У хипокорситицима и речима од мила.   Сибиларизација  Задњонепчани сугласници К, Г и Х прелазе у зубне сугласнике Ц, З и С ако се налазе испред самогласника И. Изузеци када се сибиларизација не врши: 1. У личним именима: Анки, Олги, Десанки. 2. У именицама, у групама цк, зг, сх, тк, ћк и чк: патки, тезги, коцки, мачки. 3. У речима у којима би се променом значење учинило нејасним или би се и оно променило: сека – секи (не сеци), бака – баки (не баци), лутка – лутки (не лутци). 4. У именицама женског рода које означавају географску или националну припадност: Јапанки, Ужичанки, Словенки. 5. За неке речи су дозвољени дублети: битки – бици, кћерки – кћерци, маски – масци, Пожеги – Пожези.   Јотовање Ненепчани сугласници испред гласа Ј прелазе у непчане: Д у Ђ, Т у Ћ, Л у Љ, Н у Њ, З у Ж, С у Ш. Уснени сугласници П, Б и М и збноуснени сугласник В, испред самогласника Ј, прелазе у групе ПЉ, БЉ, МЉ и ВЉ. Примери: тврд+ји = тврђи, брз+ји = бржи, бел+ји = бељи, црн+ји = црњи грм+је = грмље, сув+ји = сувљи, глуп+ји = глупљи   Непостојано А Самогласник А нестаје у неким облицима речи. Оно је названо непостојано А. Најчешће се јавља у номинативу једнине и генитиву множине именица мушког рода (двојац – двојца – двојаца, гњурац – гњурца – гњураца, момак – момка – момака, борац – борца – бораца), у генитиву множине неких именица женског и средњег рода (девојка – девојака, вишња – вишања, сестра – сестара, писмо – писама, једро – једара) и у придевима мушког рода у номинативу једнине (миран, ведар, кадар, чудан). Изузеци: непостојано А се не јавља у генитиву множине именица које се завршавају на А а чија се основа завршава на сугласничке групе ст, зд, шт и жд: башта, ласта, бразда.   Прелазак Л у О Глас Л на крају слога или на крају речи прелази у самогласник О.    Изузеци: У именицама које се у номинативу једнине завршавају суфиксом -лац Л прелази у О у свим падежима осим номинатива једнине и генитива множине. (неваљалац – неваљалца, зналац – зналца). Упрошћавање сугласничких група и губљење сугласника Када се два иста или слична сугласника нађу један поред другог, они се стапају у један. Често, овој промени претходи једначење сугласника. Губљење сугласника се јавља и код сугласничких група које су тешке за изговор (-стн-, -стк-, -стб-, -ћски). Сигласници Д и Т се губе испред сливених сугласника Ц, Ч, Ђ и Џ. Примери: беззуб > безуб, петдесет > педесет, предци > преци, радостна > радосна, отца > оца, сладоледџија > сладолеџија  Изузеци: 1. Сугласник Ј се удваја у суперлативима придева и прилога који почињу гласом Ј (најјачи, најјаснији, најјужнији, најјаднији) 2. У неким сложеницама не долази до упрошћавања (ваннаставни, транссибирски)  3. Правило се не примењује ако би се упрошћавањем значење учинило нејасним или би било промењено (отцепити, потчинити, отчепити)  4. У неким речима страног порекла (спортисткиња, протестни, телефонисткиња)

Зависне реченице

Реченица се састоји од независних реченичних чланова (субјекат и предикат) и зависних реченичних чланова (атрибут, апозиција, апозитив, објекат и прилошке одредбе) . Сви они, осим предиката, могу бити исказани речју, синтагмом или зависном реченицом. Уколико их искажемо зависном реченицом, реченица је сложена. Зависне реченице по значењу делимо на:  1. Изричне реченице – Њима се казује садржај глагола говорења, мишљења, опажања и осећања из главне реченице. Најчешћи везници су: да, како и где. Знали смо да ћеш доћи. Сваке вечери гледа како залази сунце. Служба: прави објекат 1а. Зависноупитне реченице – Посебна су врста изричних реченица. Имају облик питања, али немају упитно значење и не завршавају се упитником. Зависе од главне и зато што се овим реченицама исказују садржај и питања. Настају када управни говор пребацимо у неуправни Друг ме пита где сам сада. Наставница је питала шта смо научили. Служба: прави објекат 2. Односне реченице – односе се на појам означен именицом у главној реченици и тад врше службу атрибута. Могу вршити и службу субјекта и објекта. Зарезом се одвајају када су у  инверзији. Најчешћи везници су: који, чији, какав, колики, шта, где, кад, ко. Ко више зна, више зарађује. (односна субјекатска) Нашла је шта је тражила. (односна објекатска) Служба: атрибут, субјекат, објекат 3. Месне реченице – означавају место вршења радње главне реченице и врше функцију и службу одредбе за место. Најчешћи везници су: ту, тамо, туда, овде, овуда, где, куда, одакле. Попео се на брдо одакле ће добро видети. Иди куда ти је драго. Служба: прилошка  4. Временске реченице – одређују време вршења радње у главној реченици. Врше службу прилошке одредбе за време. Радња временске реченице може се дешавати истовремено са радњом главне реченице и тада се користе везници: кад, док; пре радње главне реченице, везници: чим, пошто, кад; после радње главне реченице: кад, пре, него, што. Поче да пева кад изађе из куће. (истовремено) Ја оперем судове чим завршим са учењем. (пре главне) Пре него што легнем, распремим целу собу. (после главне) Служба: прилошка 5. Узрочне реченице – означавају узрок вршења радње у главној реченици. Врше функцију прилошке одредбе за узрок. Најчешћи везници су: јер, што, зато што, пошто, како, будући да, стога. Било јој је жао што је викала на њега. Није дошао јер га нисмо звали. Служба: прилошка 6. Условне реченице – означавају погодбу или услов који се износи у главној реченици. Најчешће је у инверзији и тада се одвајају зарезом. Најчешћи везници су: ако, уколико, да. Ако ми затребаш, зваћу те. Поцркали би од глади да није њеног новца. 7. Допусне реченице – допуштају извршење радње из главне реченице. Иако би требало да је спрече. Најчешћи везници су: иако, мада, премда, и они су у допусним реченицама апсолутни синоними. Отишли смо на излет иако је падала киша. Нису дошли премда су били позвани. Служба: прилошка  8. Намерне реченице – исказују намеру или циљ ради кога се врши радња у главној реченици. Оне служе као допуна глаголу у главној реченици. Најчешћи везници су: да, како. Подиже главу да ме види. Радили смо много како бисмо отишли на летовање. Служба: прилошка  9. Последичне реченице – означавају радњу која проистиче из садржине главне реченице. Никада не могу бити у инверзији. Обично се у главној реченици налазе прилози тако или толико или заменице такав или толики. Најчешће почињу везником да. Тако добро је познавао ту собу да је могао везаних очију да иде. Трчао је тако брзо да смо се сви радовали. Служба: прилошка  10. Начинске (поредбене) реченице – означавају начин вршења радње главне реченице. Најчешћи везници су: као, као да, као што. Учи као да је полудео. Прође поред нас као да га ветар носи. Служба: прилошка

Падежи- значења и служба

Идем ја јуче улици и сретнем учитељем. Питам ја њему о школе, а њега се насмејао и испричао ме о смешан дан у учионицама. Ученике нису стигли на времену за првим часом, а једног наставника је ученици помогли да покрене аутомобилу.    Реченице написане изнад нису баш најјасније, смешне су и нису у духу нашег језика. Шта је то што толико „смета“ у овим реченицама? Именице, заменице, придеви и бројеви не налазе се у добром облику, односно падежу. Уколико их употребимо у одговарајућим падежима, биће много јасније шта смо хтели да саопштимо.     Шта су падежи? То су различити облици именица, придева, заменица и бројева. Различити наставци исте именске речи означавају различите односе у које именска реч ступа у реченици. (Нпр. Књига је на столу.                                                Књигу сам нашао на столу.)     Граматичка основа– непроменљиви део речи     Наставци за облик– налазе се после граматичке основе, у сваком падежу је другачији наставак. Нпр.   граматичка основа  наставак за облик  мачк-  -а  мачк-  -е  мачк-  -и  мачк-  -у  мачк-  -о  мачк-  -ом  мачк-  -и Српски књижевни језик разликује седам падежа за једнину и множину. Промена речи кроз падеже назива се деклинација.  Падежи у српском језику су: номинатив       (Ко? Шта?) генитив             (Кога? Чега?) датив                  (Коме? Чему?) акузатив           (Кога? Шта?) вокатив             (Хеј!) инструментал (С ким? Чиме?) локатив             (О коме? О чему?) О значењима и служби падежа можеш више сазнати ако кликнеш овде.

Подела гласова

Гласови       Глас или фонема је најмања језичка јединица. Од гласова се стварају речи. Сами гласови немају значење, осим неких предлога (о, у, с) и везника (а, и), али могу да мењају значење речи (ред – рад). Знакови у писању којима се обележавају гласови називају се слова или графеме. У српском језику има 30 гласова (фонема). Сваки глас има једно слово (графему), што значи да је наш правопис фонетски. Зато у српском језику постоји 30 слова. Артикулација (изговор) гласова Гласови се стварају у говорном апарату човека када ваздух који струји из плућа пролази кроз душник, грло, усну дупљу или носну шупљину. Пролазећи кроз душник, ваздух наилази на гласнице. Када су затегнуте, приликом проласка ваздушне струје, оне трепере и производе звук. Тако настају звучни гласови. Када су гласнице опуштене, ваздушна струја пролази не изазивајући њихово треперење. Тако настају безвучни гласови. Гласови се формирају у усној дупљи и носној шупљини. Усна дупља је састављена из уста и ждрела, између којих се налази ресица. Ресица и меко непце затварају или отварају пут ваздушној струји кроз носну шупљину. У стварању гласова учествују још усне и језик. Језик је најпокретљивији говорни орган. Подела гласова Гласови у српском језику се деле на:  1. самогласнике (вокале): а, е, и, о, у; 2. сугласнике (консонанте): б, в, г, д, ђ, ж, з, ј, к, л, љ, м, н, њ, п, р, с, т, ћ, ф, х, ц, ч, џ, ш. Самогласници су носиоци слога у речи. При њиховом изговору ваздушна струја слободно пролази, не наилазећи на препреке. Понекад гласови р, л, н  могу бити носиоцислога. При изговору сугласника ваздушна струја наилази на препреке и нема слободан пролаз, па они не могу да се певају. Подела гласова према звучности     Гласнице (гласне жице) се налазе у душнику. Приликом изговора, ваздушна струја наилази на њих. Уколико су оне затегнуте, када ваздушна струја дође до њих, почињу да трепере и тако настају звучни гласови. Ако су опуштене, ваздушна струја их не покреће и тада настајубезвучни гласови.     Самогласници су звучни гласови.   Сугласници М, В, Р, Ј, Л, Љ, Н, Њ су изразито звучни сугласници. При њиховом изговору, као и при изговору самогласника, гласнице трепере, али се ипак ствара нека препрека. Ови гласови се називају гласници или сонанти.    Сваки звучни сугласник има свог безвучног пара. Они настају на истом месту, али се разликују по томе да ли гласнице трепере или не. звучни Б Г Д Ђ Ж З Џ безвучни П К Т Ћ Ш С Ч Ф Х Ц  звучни  б  г  д  ђ  ж  з  џ  безвучни  п  к  т  ћ  ш  ц  ч  ф  х  ц     Безвучни ф, х, ц немају своје звучне парњаке.   Подела сугласника према месту изговора (творбе)       Приликом изговора сугласника, стварају се препреке у усној шушљини. По томе можемо поделити сугласнике на:  1. уснене (лабијалне): П, Б, М  2 усненозубне (лабиоденталне): Ф, В 3. зубне (денталне): Т, Д, С, З, Ц  4. надзубне (алвеоларне): Л, Р, Н  5. предњонепчане (палаталне): Ј, Љ, Њ, Ћ, Ђ, Ш, Ж, Ч, Џ  6. задњонепчане(веларне): К, Г, Х.   Подела према начину изговора 1.  Струјни (фрикативни)– препрека је у виду теснаца и глас се формира струјањем ваздуха између препрека: Ф, С, З, Ш, Ж, Х 2. Праскави (експлозивни)- при изговору се ствара поптуна препрека ваздушнојструји, која се нагло отклања: П, Б, Т, Д, К, Г 3. Сливени (африкате) –препрека је потпуна, али се не отклања нагло већ постепено. Ови гласови су сливени од елемената два гласа: Ц, Ћ, Џ, Ћ, Ђ

Реченица и реченични чланови (служба речи)

Реченица је комуникативна јединица којом преносимо поруке. Повезивањем гласова настају речи, а повезивањем речи настају реченице.     О реченичним члановима (субјекат, предикат, објекат, прилошке одредбе, атрибут и апозиција) можеш више сазнати ако кликнеш овде.