РАНА ЈЕСЕН

 

Стигла је јесен. Као стара дама допутовала је код нас тихо и неприметно.

Са собом је понела кофер пун веома важних ствари: кишне капи, северни ветар, четкице и боје.

Кренуо сам јутрос у школу. Изнад моје главе пловили су облаци правећи јесење слике са стидљивим јесењим сунцем. Ветар је певао своју песму. На пола пута угледао сам стари кестен који се нерадо опраштао од својих плодова. Велики храст као да се смејао док је просипао шарене листиће на жуто-зелени тепих. За разлику од њега, нежна бреза теже је подносила ветар. Махала је јату птица које су летеле на југ.

Из једног дворишта чуо се звук тестере. Ваздух је мирисао на трињу и дрва. То ме није ни мало чудило, јер ћемо ускоро почети да ложимо ватру у својим домовима.

Ходајући тако и посматрајући природу стигао сам у школско двориште. Када сам пажљивије осмотрио, уочио сам да је и оно почело да мења своје одело. Значи, јесен је заиста стигла у наш крај.

Rana jesen

Рана јесен

Дуго и топло лето је иза нас, а сменила га је шаренолика јесен. Јесен је мој град окитила лепим и ватреним бојама. Златно лишће прекрива стазу у парку и сусти под ногама.

Моји другари и ја волимо у јесен да тразимо по парку плодове кестена. Од њега правимо фигурице животиња које нас подћецају на то да живот у обичној шуми још није сасвим утихнуо. Сунце још увек царује узвишеним плавим небом. Војска сунчевих зрака још увек се бори и побјеђује облаке и кишу и својим зрацима осветљава град. Људи су напети и ужурбани. Спремају се за предстојећу зиму. Али зато су трпезе пуне укусних плодова које јесен дарује. Ваздухом одзвања звук секире која немилосрдно ратује са дрвима.

Кише јесење још увек заобилазе нас град и зато узивамо у јесени и његовим златним чарима.