ШАЉИВЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

 

ШАЉИВЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

 

Шаљиве народне дечије песме (песмице) као што су: Ја сам чудо видео, Миш посеја проју, Бескућникова женидба, Материна Хвала и друге, представљају бисер народног стваралаштва, а у исто време су и доказ да су генерације за нама волеле хумор и шалу. Наши су стари и поред свих историјских недаћа конзумирали шалу и уживали у истој.

Ове шаљиве пeсме које су пред вама настале су веома давно, још у доба када књиге нису биле честа појава и када је било врло мало учених људи. Песме су живеле у народу преносећи се од уста до ушију, па опет од уста до ушију, и тако генерацијама. Песме су се тако временом мењале и допуњавале све док их много касније неко није записао.

Ја сам чудо видео

Пуж и во се туку,
козе кола вуку,
свиња брке суче,
мачке рачун уче,
коњ на грани спава,
зец пут преорава ,
вук на друму проси,
а мрав буре носи,
рода жабе служи,
миш се с мачком дружи.

Миш посеја проју

Миш посеја проју по јежеву пољу;
Нарасла је проја, мишу до колена, жаби до рамена.
Миш сазове мобу, да му пожње проју,
И закоље мрава, дебелога брава!

Бескућникова женидба

Кад се жени који куће нема,
цуру проси која среће нема,
свате купи који посла нема –
све пандуре и воденичаре;
на њима је дивно одијело:
све у чоси а голи трбуси,
два пешака, трећи коња нема;
па одоше свати по девојку,
за готову совру заседоше:
што год треба, то на соври нема!

Материна Хвала

Хвалила се Хвала материна
Да је она шваља и везиља
И да боље раденице нема:
Дању преде, ноћу везак везе.

Ишли људи да гледају Хвалу
Али Хвала за сунца заспала,
По игли се рђа нахватала,
Свила јој се по сметлишту вуче.

Силан ловац

Силан ловац, крај му јаду нема:
на лисицу пушку наслонио,
за пећину главу заклонио;
кад удари, за много не мари,
када пуца, њему срце куца,
кад промаши, мало се уплаши,
кад убије, од крви се крије!

Смијешно чудо

Виђех чудо, а нагледах га се,
Ђе иђаше патка поткована,
А бијела гуска оседлана,
Још на вуку капа од самура,
На међеду зелена долама,
На пијевцу ковчали чакшире,
На лисици лијепа ђердана,
А на зецу свилене димије.
Не чудим се патки поткованој,
Ни бијелој гуски оседланој,
Нит’ вуковој капи од самура,
Ни међеду зеленој долами,
Ни лисици ни њену ђердану,
Ни пијевцу ковчали чакширам’;
Но се чудим зецу димијама:
Куд се вере, како не издере!

beskucnik