NTC PROGRAM

 

NTC Program

Od deset najtraženijih zanimanja danas, čak šest nije postojalo pre osam godina, što znači da mi spremamo decu za zanimanja koja još ne postoje. Očigledno da cilj obrazovanja mora da bude razvoj funkcionalnog znanja i sposobnost povezivanja. Ovaj deo NTC programa razvija sposobnost razmišljanja i povezivanja kroz rešavanje (konvergentno mišljenje) i sastavljanje (divergentno mišljenje) zagonetnih priča i pitanja.

 

 

 

Reproduktivno učenje predstavlja sve veći problem za decu, jer je broj podataka koji se uči sve veći, a ovakav način učenja je najniži nivo učenja. Ovakav način učenja zahteva od deteta da nekoliko puta pročita lekciju, da je ponavlja nekoliko dana, a rezultat je da većinu “naučenog” zaboravi, a dešava se da i to što je naučeno ne može da poveže. Ovakav način rada je i zamoran, jer se dešava da učenik čita neku lekciju ili lektiru, a u jednom momentu ni ne zna šta je pročitao pa mora da se vraća nazad. Ili učenik/student mora da odgovara za ocenu dobro “naučenu” lekciju, a desi se da na postavljeno pitanje kaže da zna, ali ne može da se seti, pa čak i govori na kojoj stranici se nalazi tekst, u kom pasusu…ali nažalost teksta nigde nema. U NTC programu se uči nizom tehnika, kako naučiti gradivo na jedan drugačiji, interesantniji način koji više liči na igru. Moramo pomoći deci da školu shvate kao vid zabave, jer učenje je igra.

 

Unutar mozga se odigrava borba za dominaciju među neuronima, stvaraju se nove veze između aktivnih neurona i novi komandni putevi. Podstiče se razvoj važnih centara u mozgu, formira se čitava mreža novih puteva. Neaktivni neuroni i putevi se gube. U toj stimulaciji neurona je odgovor na pitanje hoće li dete dosegnuti svoje biološke potencijale ili ne. Moramo pronaći interakciju vrtića, škole, učenja kroz igru, učenja pomoću novih tehnologija, ali i nečeg što roditelji potpuno zaboravljaju – jednostavne dečije igre, kakva je bila uobičajena do 10-20 godina: trčanje, skakanje, preskakanje, provlačenje, penjanje… To je jako važno jer je osnovna karakteristika ljudi uspravan hod, koji nas je evolutivno razvijao. Svi delovi mozga su na taj način usklađeni, povezani, sinhronizovano rade. Ako dete puno vremena provodi u ležećem ili sedećem položaju, slabije stimuliše određene regije kore velikog mozga. Na taj način se stvaraju uslovi za kasniju pojavu pojedinih kognitivnih ispada.

 

MUDAR ILI OBIČAN RODITELJ

ЗА РОДИТЕЉЕ

 

ДА ЛИ СТЕ МУДАР ИЛИ ОБИЧАН РОДИТЕЉ – КОЈА ЈЕ РАЗЛИКА?

Сви смо ми проживели детињство, али често заборављамо на то.

Дубоко у себи знамо како правилно поступати у вези са децом, али у свакодневници недостаје нам стрпљења и мудрости да бисмо то и остварили.

У овом чланку прикупили смо 7 важних ствари које би помогле, како детету за формирање личности, тако и родитељима у процесу васпитања.

Напомена сваком родитељу:

1. Обичан родитељ је убеђен да сво своје слободно време требе бити у потпуности посвећено детету, при томе своје интересе он ставља у други план.

Мудар родитељ способан је самостално бринути за себе, томе учи и своју децу.

2. Обичан родитељ проводи вечери помажући свом чеду око домаћег.

Мудар родитељ, у васпитању детета, придржава се следеће стратегије: дете одговара за урађен или неурађен домаћи, и само је одговорно за то.

3. Обичан родитељ покушава искупити осећај кривице, користећи различите поклоне и новац.

Мудар родитељ регуларно даје детету новац за џепарац, који треба да распореди на такав начин да самостално може куповати себи ствари или играчке, које нису укључене у породични буџет.

4. Обичан родитељ не покушава да схвати зашто се његово дете лоше понаша, као да га недовољно слуша у датом тренутку.

Мудар родитељ свим снагама покушава саслушати своје дете, да би разумео шта се крије иза његовог лошег понашања да би изнашао могућност да свом детету помогне.

5. Обичан родитељ код васпитања детета има за циљ одгајити пристојног човека.

Мудар родитељ чини све како би изградио блиски однос са дететом.

6. Обичан родитељ гаји своје дете у атмосфери попустљивости, понекад му дозвољавајући да му се попне на главу.

Мудар родитељ схвата да има потпуно право на лични простор, хоби и време, проведено без детета. Он поштује како своје, тако и границе свог детета.

7. Обичан родитељ покушава да заштити своје чедо од свих животних потешкоћа, радећи оно што и не мора.

Мудар родитељ дозвољава детету да прави грешке, а затим, заједно са њим, дискутује о томе какву позитивну лекцију дете може извући из настале ситуације.

ОСАМ НАЧИНА ДА ИСКОНТРОЛИШЕТЕ БЕС ВАШЕГ ДЕТЕТА

         Иако је бес нормална и здрава емоција, мора се контролисати у друштвено примереном маниру. Тинејџери који имају проблеме са обуздавањем беса могу искусити озбиљне последице. Док неки адолесценти свој бес исказују вербално, други умеју да постану и физички агресивни.

         Већина тинеџера може научити вештине здравог обуздавања беса уз смернице својих родитеља. Покажите вашем детету прикладан начин да се носи са непријатним емоцијама, као што су разочарење и фрустрација. То је веома важна ствар за ваше дете и могла би да му помогне кроз лични и пословни живот.

  1. Успоставите правила о бесу у својој кући

         Свака породица има другачије начине да се носи са бесом и фрустрацијом у кући. Неке породице имају веома мало толеранције на викање, док је у другим галама нормалан вид комуникације. Успоставите јасна правила о томе шта се сматра прихватљивим понашањем и објасните какво понашање се неће толерисати. Немојте дозволити псовке, физичко насиље или претње у свом дому.

  1. Разговарајте о разлици између беса и агресије

         Научите вашу децу разлици између осећаја беса  и агресивног понашања. Осећај беса је у потпуности прихватљив. Агресивно понашање, с друге стране, није. Научите дете да није примерено бацати ствари, лупати вратима или разбијати предмете само зато што се осећате бесним. Тинејџери морају знати да је агресивно понашање, чак иако је у питању вербална агресија, веома лоше.

         Претити некоме путем друштвених мрежа, на пример, може изазвати много проблема. Разговарајте са својим дететом о потенцијалним школским, друштвеним или законским последицама које може изазвати насилно понашање.

  1. Научите дете да се понаша прикладно

 

         Научите  тинејџера у својој породици да разговара са људима прикладно. Деца са оваквом особином могу да питају уколико желе нешто без захтевања. Уместо да нешто захтевају и одмах створе негативну енергију и слику о себи, могу се изразити у друштвено прикладном маниру, без напастовања било чијих права или личности.

  1. Научите дете да препозна знаке физичког беса

 

         Када се људи наљуте, постоје физички знаци упозорења. На пример, како је неко све љући, може осетити убрзан рад срца и променити израз лица, како емоције почињу да навиру. Научите ваше дете да препозна знаке физичког беса пре свега на себи. Подстакните га да одмори сваки пут када осети да му се бес повећава. Уколико ваше дете буде чекало док не постане јако бесно, биће му све теже да размишља рационално и сети се да треба да се смири.

 

  1. Дозволите вашем детету да узме „тајм аут“

 

         У напетим ситуацијама, на пример током расправа, тензија и бес умеју вртоглаво да расту. Дозволите себи и вашем детету да у оваквим ситуацијама узмете „тајм аут“ како бисте се одморили од расправе и повратили самоконтролу. На пример, у случају да су учесници расправе превише бесни да би наставили дискусију, направите  одмор од 15 минута. Уколико је ваше дете узрујано и жели да се одмори од расправе, не инсистирајте да наставите разговор.

  1. Научите дете друштвено прихватљивим ношењем са бесом

 

         Тинејџери морају знати друштвено прихватљиве начине како би се лакше носили са осећањем беса. Они којима фали ова вештина често постају вербално и физички агресивни.Научите их како да примерено реагују у друштву у случају да побесне.

         Вештине сналажења са оваквом емоцијом су разнолике, тако да ће различито деловати на различите тинејџере. На пример, цртање ће можда помоћи једном адолесценту да се смири, док ће други отићи у шетњу када је бесан. Радите са својим дететом како би сазнали шта је оно што га смирује.

  1. Научите дете да решава проблеме и разматра алтернативе

 

         Уколико ваше дете разуме да постоји много различитих решења за различите проблеме, вероватније је да ће потрошити неколико минута разматрајући своје опције, него прибећи агресивном понашању. Вештина решавања проблема помаже тинејџерима да идентификују позитивне и негативне стране потенцијалних решења пре него што учине било шта. Ово је веома важна вештина за обуздавање беса.

  1. Будите добар узор

 

         Своје дете ћете о бесу научити много више својим понашањем него речима. Уколико вичете, псујете и разбијате ствари, не очекујте да ваше дете кон тролише свој бес. Покажите тинејџеру у својој кући како се прича о својим осећањима беса и како да изрази та своја осећања примерено.

 

http://edukacija.rs/saveti-za-roditelje

 

 

 

 

 

KONCENTRACIJA I UČENJE
 
RANKO RAJOVIĆ: Zašto današnja deca imaju problema s KONCENTRACIJOM

 

 

Ako hoćemo da idemo napred kao društvo, moramo da razvijamo kreativnost i povećamo upotrebno, funkcionalno znanje dece.

O tome zašto današnja deca imaju problema s koncentracijom, gde najviše greše nastavnici u radu s decom, mogu li se rane greške popraviti, zašto su deca danas sve slabija, kao i da li bi prihvatio poziciju u Ministarstvu prosvete za Zelenu učionicu govori dr Ranko Rajović, autor NTC sistema učenja, član Mense i Komiteta za darovitu decu i otac četvoro dece.

Znamo da su najčešće greške roditelja uglavnom vezane za sputavanje dece i njihove prirodne potrebe da se razvijaju i istražuju. To su, naravno, nesvesne greške i o tome ste mnogo puta govorili. A gde najviše greše vaspitači i nastavnici?

Ako hoćemo da idemo napred kao društvo, moramo da razvijamo kreativnost i povećamo upotrebno, funkcionalno znanje dece.

O tome zašto današnja deca imaju problema s koncentracijom, gde najviše greše nastavnici u radu s decom, mogu li se rane greške popraviti, zašto su deca danas sve slabija, kao i da li bi prihvatio poziciju u Ministarstvu prosvete za Zelenu učionicu govori dr Ranko Rajović, autor NTC sistema učenja, član Mense i Komiteta za darovitu decu i otac četvoro dece.

Znamo da su najčešće greške roditelja uglavnom vezane za sputavanje dece i njihove prirodne potrebe da se razvijaju i istražuju. To su, naravno, nesvesne greške i o tome ste mnogo puta govorili. A gde najviše greše vaspitači i nastavnici?

Roditelji su prvi i najvažniji učitelji i oni utiču na skoro sve aspekte dečjeg razvoja. Puno govorim o greškama koje nesvesno naprave, ali bih dodao još nešto. Nije potrebno decu zatrpavati igračkama, jer od puno igračaka baš i nema puno koristi. Dete se sasvim lepo igra i kad ima manje igračaka, pa svojom maštom dodaje elemente da ulepša igru. Važno je da roditelji prepoznaju interesovanja deteta, pa da preko tih specifičnih interesovanja aktiviraju misaone procese, nove ideje, a tako se razvija i kreativnost. Na primer, ako dete voli dinosauruse neka mu kupe 3D dinosauruse, slagalicu sa dinosaurusima. Mogu da kupe i atlas sveta pa će dete naučiti države sveta, jer ga interesuje na kojoj teritoriji su živeli dinosaurusi, zatim mogu da pogledaju neki film o njima, da kupe male figurice dinosaurusa kojima može da napravi puno novih igara i scena. Sve te aktivnosti doprinose razvoju kreativnosti. I kada dete krene u školu, taj istraživački duh, maštu i kreativnost moramo da podstičemo i dalje.

Prvo što učitelji moraju da znaju jeste da su likovno, muzičko i fizičko jako važni u periodu intenzivnog razvoja mozga, a to je do dvanaeste godine.

Nije skroz tačno da muzičko i likovno aktiviraju samo desnu, a matematika, gramatika i logika levu polovinu mozga. Mozak je jedan organ i ne možemo ga baš tako lako deliti na dve različite polovine. Svaka ima svoju funkciju, ali one zajedno i sinhrono rade. Najveću površinu kore velikog mozga zauzimaju asocijativne regije i po rasprostranjenosti se vidi koliko su one važne. Zato je važno aktivirati ih sinhrono, a idealan način je sviranje instrumenta i kompleksni pokreti. Iz mojih istraživanja jasno je da za ukupni razvoj biološkog potencijala, moramo aktivirati sve regije zajedno i da u periodu razvoja mozga ne možemo deliti aktivnosti na levu i desnu polovinu. Moramo aktivirati (i to sinhrono), velike regije mozga, pa je jako važno da u periodu razvoja, posebno do 12-te godine što više pažnje u školi posvetimo predmetima kao što su likovno i muzičko.

Fizičko je takođe važno, jer je detetu potrebno što više kretanja. U istraživanjima sprovedenim u SAD i Kanadi, u periodu od 2008. do 2010. godine, dokazano je da ukoliko nema dovoljno aerobnih aktivnosti, može doći do smanjenja dubokih struktura velikog mozga, a to može smanjiti kognitivne sposobnosti deteta.

Još jedna stvar je važna za učitelje i nastavnike. To je činjenica da je reproduktivno učenje najniži način učenja i da moramo da koristimo druge, efikasnije metode i tako pomognemo deci da lakše savladaju gradivo u školi i da nauče da misle i povezuju informacije.

Takođe ste pominjali da je najveći problem našeg obrazovnog sistema što se fokusira na reproduktivno učenje. Da li to možete objasniti?

Ako gledamo fiziologiju mozga, onda je reproduktivno učenje najniži nivo učenja. To je toliko nizak nivo, da često kažem da reproduktivno učenje za mozak skoro i da ne postoji. Učenik koji tako uči mora da ponovi lekciju po 10-20 puta i opet je zaboravi. Ali ako koristimo znanja iz fiziologije, onda je jasno da moramo da napravimo iskorak i da koristimo metode koje će mozak lakše prihvatiti, memorisati i naučiti. Tim metodama se bavi NTC sistem učenja i koristimo razne igre, koje učenici i doživljavaju tako, a usput nauče puno toga. Tada shvate da učenje može da bude i igra, a onda kada tako počnu da rade svakodnevno, oni to rado prihvataju, jer brzo vide rezultate. Dobiju samopouzdanje, nemaju strah od škole, ocene su bolje, više nauče i duže to pamte, a što je najvažnije – u ovim metodama moraju stalno da misle.

Cilj NTC metode je da razvija mišljenje, što nažalost nije toliko izraženo kod učenja napamet. To je jedan od najvažnijih razlog za uspeh NTC programa i upravo zbog svega navedenog program NTC je i dobio nagradu svetske Mense 2015. godine, za doprinos razvoja društva u celini.

Da li biste prihvatili da budete angažovani u ministarstvu prosvete i šta biste prvo uradili kada je reč o reformi našeg obrazovanja?

Nisam političar, pa ne znam kako bih se snašao, ali mislim da odgovorne osobe u Ministarstvu moraju da traže nova rešenja, da angažuju najbolje stručnjake i da pomognu da menjamo ono što se pokaže kao neefikasno. Ukoliko me pozovu, rado ću se odazvati i pomoći, jer već sarađujem sa nekoliko država po pitanju obrazovanja. Ovo moramo ozbiljno da shvatimo, jer vreme ide jako brzo, a to se vidi po epohalnim (stoletnim) otkrićima. Nekad su to bila velika otkrića, jednom u 100 godina, a danas ih imamo svake 2-3 godine. Jasno je da će se promene u svetu brzo dešavati, u svim oblastima. Ako je država nekad nastajala i nestajala za 500 godina, to će danas biti za 50. Pitanje je – a šta će biti sa državama koje imaju 20-30 generacija funkcionalno nepismenih učenika? Nema više vremena da čekamo novu reformu za 5 ili 10 godina, da čekamo da Finska ili Nemačka nađu rešenje, pa da mi to kopiramo… Vidimo da i oni imaju probleme, da lutaju, da ne znaju šta je najbolje, kako da pomognu učenicima. Finska koja bila uzor svim državama Evrope, napušta polako svoj sistem i tamo traže drugo rešenje. Mi moramo već danas da krenemo u reformu i da tražimo svoj model obrazovanja koji počiva na našem jeziku, kulturi, tradiciji, načinu života i da tako pomognemo i učiteljima i učenicima.

Možete li da napravite paralelu između načina na koji je vaša generacija odgajana i načina na koji danas roditelji podižu svoju decu? Da li su se stvari promenile na bolje ili na gore?

Mislim da generalno imamo situaciju da su deca sve slabija. Naravno neko dete iskoči po svojim sposobnostima, ali mišljenje učitelja (radio sam nekoliko istraživanja) je da su deca danas slabija u odnosu na decu pre 10 godina u nekoliko oblasti koje smo ispitivali: motoričke, matematičko logičke, rečnik i opšte znanje.
Uticaj na to svakako imaju roditelji, a najveći problem je prezaštićivanje i roditelji koji sve poslove obavljaju umesto svoje dece. Drugi problem je nedostatak kretanja i složenih motoričkih aktivnosti. Pre 30 godina deca su bila od jutra do mraka u pokretu, a išla su na spavanje oko 20 časova. Danas se deca manje kreću, nisu na igralištu, nego gledaju TV, igraju video-igrice i sl. Nisam protiv kompjutera, ali moramo da znamo da odredimo granicu detetu.

Poznato je da je problem današnje dece vezan za poteškoće sa koncentracijom. Šta možemo učiniti da to preveniramo, a šta da problem rešimo kad se već pojavi?

Nije samo koncentracija problem, to je kompleksno pitanje. Razvojne smetnje su u porastu, sve je više dece sa smetnjama u govoru ili imaju smetnje kada pišu ili čitaju, ne mogu da računaju, nemaju koncentraciju, ne mogu da upamte lekciju. Teško je dati odgovor na to, iako često čujem da je problem genetika. Ipak mislim da nije samo to, da veliki uticaj ima promena okruženja. Mi smo rezultat prilagođavanja i hiljadama i milionima godina ljudi su se razvijali u interakciji sa okolinom. I to se polako dešavalo. A danas se okruženje jako brzo menja, a znamo da okruženje utiče na razvoj kognitivnih sposobnosti. Sigurno da okruženje može da utiče i pozitivno, ali i negativno. Mislim da je kod razvojnih smetnji, došlo do negativnog uticaja okruženja, pre svega zbog grešaka koje roditelje naprave u periodu razvoja deteta. Prezaštićivanje je problem. Dete ne razvija svoje biološke sposobnosti zbog roditelja koji su uplašeni da će dete da padne, da se povredi, da će slomiti nogu ili ruku… Normalno je da dete padne, tako da je uloga roditelja da obezbede okruženje gde se mogućnost povrede svodi na minimum, a ne da sputavaju dete – npr. ako skače, neka skače u plitkoj vodi, na pesku, na travi, a ne na krevetu. Ali, ako skače i na krevetu, onda oko kreveta ne smeju da budu flaše, čaše, lego kocke.

Pokret je važan i uvek je lakše imati takve pokrete u prirodi, u parku, u šumi nego u stanu. Zato je savet roditeljima – vodite decu na planinarenje, u šetnju, na igrališta. Tada se sve regije kore velikog mozga povezuju, što pomaže kasnije u školi u procesu učenja, pa neće biti toliko problema sa učenjem i koncentracijom.

U kojoj meri nastavnici mogu da utiču na decu i isprave greške koje prave roditelji?

Teško je popravljati greške roditelja, pa je jako važno da radimo edukaciju i roditelja i vaspitača i učitelja. Svi moramo da se bavimo ovim problemom, jer jedino tako možemo da pomognemo da dete dosegne svoje biološke sposobnosti. Napisao sam knjigu “IQ deteta, briga roditelja”, kao i priručnik “Kako uspešno razvijati IQ deteta kroz igru” da pomognem roditeljima i vaspitačima da ne prave velike greške i da ih naučim da ih poprave (ako su već napravili neki problem u razvoju deteta). Imamo i sajt http://www.ntcucenje.com gde obrađujemo pojedine teme koje su interesantne roditeljima, ali i vaspitačima i učiteljima, pa tako dodatno pomažemo svima njima da uoče i isprave greške.

Zajedno sa Urošem Petrović kreirali ste NTC sistem učenja. Možete li uporediti ovaj i tradicionalni sistem? Šta konkretno deca dobijaju ovim načinom učenja?

Deca misle da se igraju, a to je veliki motiv za njih. I sve tako igrajući se, oni nauče sve što im na taj način želimo preneti. I još nešto, oni misle, povezuju, dobijaju nove ideje i razvijaju kreativnost. Osmislili smo radionice za decu NTC SISTEM UČENjA i to sa Savezom učitelja Srbije radimo volonterski u nekoliko gradova Srbije, ali sa darovitom decom. Inače program je osmišljen za svako dete, ali nismo mogli fizički da radimo volonterski sa svima, pa smo pokrenuli i NTC radionice za ostalu decu u 10-ak gradova Srbije, Bosne i Hercegovine, Češke, Crne Gore i Slovenije.

Inače Uroš i ja predajemo na na Pedagoškom fakultetu u Kopru. NTC metoda je akreditovana i sada je to stručni seminar i za učitelje i za vaspitače u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Češkoj i Srbiji, a radimo sa obrazovnim institucijama na implementaciji programa u još 10 država Evrope (Norveška, Švedska, Italija, Bugarska, Grčka, Mađarska, Slovačka, Švajcarska, Rumunija i počinjemo sa primenom u Nemačkoj).

Organizujete i seminare za roditelje, nastavnike, učitelje. Možete li reći nešto više o tome?

Seminari su osmišljeni kao jednodnevni (4 x 45 min) kako bi roditelji naučili osnovne stvari o razvoju deteta, o greškama koje mogu usporiti ili oštetiti razvoj deteta i kako to popraviti. Nažalost, seminare održavamo retko, jer zbog brojnih obaveza ne stižemo, ali svi roditelji se mogu informisati preko naše internet stranice www.ntcucenje.com.

Jedan od načina da roditelji nešto nauče su i radionice za decu. U toku su prijave za radionice za decu, tako da svi roditelji koju upišu decu na radionice, imaće priliku da budu na nekom od predavanja, kada će naučiti osnove programa.
Imamo i seminare za vaspitače i učitelje, to je akreditovan program u Srbiji, tako da sve zainteresovane institucije mogu da kontaktiraju s nama preko sajta ili preko Saveza učitelja Srbije ili Udruženja vaspitača Vojvodine.

Ako se u načinu vaspitanja i obrazovanja ništa ne promeni, kakvo društvo možemo očekivati u budućnosti i koja bi bila vaša poruka nastavnicima i roditeljima kada je reč o njihovoj saradnji na istom zadatku – izvođenju naše dece na pravi put?

Moramo da krenemo sa reformom, što pre to bolje. Već sam rekao da vreme brzo prolazi i ozbiljne države traže rešenje, brzo menjaju strategiju, način rada sa decom. Luksuz je da čekamo 5 ili više godina ili još gore – da čekamo neka država nađe bolji model, pa da ga kopiramo. Male reforme neće pomoći, one moraju biti sveobuhvatne. Moraju obuhvatiti roditelje, vaspitače, učitelje i nastavnike.
Razvoj funkcionlanog znanja i kreativnosti je prioritet svake države. Kreativnost je stvaranje nečeg novog i nečeg korisnog. Za to su potrebne ideje, razmišljanje i povezivanje informacija. Tako da bi razvoj kreativnosti morao da bude jedan od prioriteta obrazovanja za 21. vek.

Ideje su danas najskuplje, one skoro da ne postoje. Ako hoćemo da idemo napred kao društvo, moramo da razvijamo kreativnost i povećamo upotrebno, funkcionalno znanje dece. A testovi pokazuju da su naša deca ispod proseka u odnosu na vršnjake iz Evrope, a evropski učenici su slabiji u odnosu na Istočnu Aziju. Dakle, funkcionalno znanje je jedan od prioriteta Evropske unije, pa za nas koji smo slabiji od njih po tom pitanju, funkcionalno znanje mora da bude prioritet na kvadrat. Da bi to popravili, prvo moramo edukovati roditelje koji ponekad iz najboljih namera uspore ili oštete razvoj deteta, pa tek onda vaspitače i učitelje. Ako ne budemo svi sarađivali, teško da možemo da napravimo velike promene.

Intervju vodila A.C.

(Izvor: ZelenaUcionica)

 

 

 

Laslo Polgar je na kćerkama Žužani, Sofiji i Judit sporoveo eksperiment koji je uspeo da dokaže tvrdnje kojima je potkrepljivao teoriju ekspertize
 
1 / 2
 

Laslo Polgar otac sestara Polgar, koje su dugo godina uspešno igrale šah i očaravale svet postavši prvakinje sveta, javno je izjavio da će njegova deca, koja su tek trebala da se rode, postati svetski šampioni, i dokazao da je u pravu. Njegove devojčice su više nego opravdale sve što im je on pre rođenja Judit i Žuže najavljivao.

Laslo Polgar i njegova devojka Klara su se venčali 19. aprila 1967. godine, u mađarskom gradiću Đenđešu. Zvanice su na njih bacale konfete dok su izlazili od matičara i kretali na trodnevni medeni mesec (Polgar je morao da se vrati u vojsku jer je bio na polovini odsluženja vojnog roka) i svi su komentarisali kako lepo izgledaju zajedno.

 

Niko, međutim, nije bio svestan da prisustvuje početku jednog od najdrskijih ljudskih eksperimenata.
Polgar, obrazovni psiholog, bio je jedan od zagovornika primene teorije ekspertize. On je napisao radove koji objašnjavaju njegove ideje i razgovarao o njima sa kolegama u školi u kojoj je radio kao nastavnik matematike.

 

Čak se zauzimao kod lokalnih vlasti da se akcenat stavi na rad a ne na talenat, i tvrdio da bi to moglo da transformiše obrazovni sistem ako dobije zeleno svetlo.

 

Šezdesetih godina prošlog veka, kada je Polgar razmišljao o svom eksperimentu, njegove su ideje doživljavane kao do te mere vanvremenske da mu je jedan lokalni političar rekao da ide kod psihijatra da ga „izleči od zabluda“. To se dešavalo u Mađarskoj, na vrhuncu hladnog rata, kada se radikalizam ma koje vrste doživljavao ne kao ekscentričnost, već kao subverzivna delatnost.

 

 

Ali Polgar nije dozvolio da bude odbijen. Shvativši da je jedini način da dokaže svoju teoriju taj da je isproba na sopstvenoj deci, počeo je da se dopisuje sa više mladih dama, u potrazi za suprugom. To je bilo vreme kada nije bilo neobično da se s nekim sprijateljite i družite putem pisama, pošto su mladići i devojke iz Istočne Evrope živeli pod državnom čizmom, a želeli su da prošire horizonte.

Mlada Ukrajinka po imenu Klara bila je jedna od tih žena. 

„Njegova pisma su bila prepuna strasti dok je objašnjavao svoje teorije o tome kako stvoriti decu sa sposobnostima na svetskom nivou“, priča Klara, nežna dama, savršena suprotnost svome suprugu. 

„Kao i mnogi u to doba, mislila sam da je lud. Ali smo se dogovorili da se vidimo.“

A kada su se susreli licem u lice, snaga njegovih argumenata (da ne pričamo o njegovom šarmu) joj je postala neodoljiva, i složila se da učestvuje u njegovom hrabrom eksperimentu. Žužana, njihovo prvo dete, rođena je 19. aprila 1969. godine.

Polgar je proveo sate pokušavajući da se odluči u kom smeru bi mogao da odgaja Žužanu.

„Trebalo mi je da Žužanin uspeh bude dramatičan, da niko ne dovodi u pitanje autentičnost“, rekao je. 
„To je bio jedini način da uverim ljude da su njihove ideje o izuzetnosti bile pogrešne. A onda mi je sinulo: šah!“
Zašto šah? „Jer je objektivan“, kaže Polgar. 

„Kada bih obučavao dete da bude umetnik ili romanopisac, ljudi bi mogli da raspravljaju da li je svetska klasa ili nije. Šah ima objektivni sistem ocenjivanja zasnovan na učinku, tako da ništa nije moglo da se dovede u sumnju.“

Iako je Polgar šah igrao samo kao hobi (a Klara ga uopšte nije ni igrala), čitao je koliko god je mogao o pedagogiji šaha. Žužanu je školovao kod kuće, a šahu je posvetio mnogo sati dnevno čak i pre njenog četvrtog rođendana. Uradio je to veselo, i pravio predstavu od ove igre, pa se vremenom Žužana uhvatila na udicu. Do petog rođendana, već je stotine sati provela vežbajući i posvećujući se šahu.

Nekoliko meseci kasnije, Polgar je prijavio Žužanu na lokalno takmičenje. Bila je tako mala, da se jedva videla iza stola na kome su bile šahovske table, a njeni takmaci i njihovi roditelji su je sa zanimanjem posmatrali dok bi sedala da odigra partiju, očima snimala tablu i ručicama pomerala figure.

„Skoro sve devojčice koje su se kvalifikovale u moju grupu imale su osam godina ili su bile još starije““, seća se Žužana, privlačna i samouverena četrdesetogodišnjakinja koja sada živi u Njujorku.

 

„Tada nisam bila svesna važnosti tog događaja u mom životu. Meni je to bila samo još jedna partija. Pobeđivala sam partiju za partijom i moj konačni rezultat bio je 10 – 0. Činjenica da je tako mlada devojčica pobedila na šampionatu već je sama po sebi bila senzacija, ali to što sam pobedila u svim partijama još je više fasciniralo ondašnji svet.“

 

 

Klara se drugi put porodila 2. novembra 1974. godine, i rodila kćerku Sofiju, a 23. jula 1976. godine i treću, Judit. Čim su mogle da puze, Judit i Sofija su prišle do vrata sobe za šah u njihovom stanu, virile kroz staklo i gledale kako otac pokazuje poteze Žužani.

Čeznule su da se uključe, ali Polgar nije hteo da krenu prerano. Umesto toga im je u majušne ručice stavljao figure da osete teksturu i oblike. Tek kada su napunile pet godina, krenuo je sa njihovom obukom.
Devojčice su čitavo detinjstvo posvećeno trenirale, ali su i uživale u tome. Zašto? Zato što su imale motivaciju.

 

 

„Provodile smo mnogo sati za tablom, ali to nam nije izgledalo kao obaveza jer smo to volele“, kaže Judit. „Nisu nas terali. Šah nas je fascinirao“, rekla je Sofija.

 

Kada su postale adolescentkinje, ove tri sestre su već sakupile i više od deset hiljada sati specijalizovane prakse, što je mnogo više od drugih žena u istoriji šaha. Ovako su prošle:

 

Žužana

 

Avgusta meseca 1981. godine, kada je napunila dvanaest godina, Žužana je osvojila titulu prvakinje sveta za devojčice ispod šesnaest godina. Nepune dve godine kasnije, jula 1984. godine, postala je najbolja šahistkinja na svetu.

 

 

Januara 1991, postala je prva šahistkinja koja je dosegla status velemajstora. Do kraja karijere osvojila je svetski šampionat za žene četiri puta i pet šahovskih olimpijada i ostala jedina osoba u istoriji, bilo muška, bilo ženska, koja je osvojila Trostruku krunu (brzi, blic i klasični svetski šampionat).

 

Žužana je takođe bila pionir uprkos ogromnim preprekama koje su joj postavljali šahovski organi. Naime, bilo joj je zabranjeno da igra na Svetskom šampionatu (za muškarce) 1986. godine iako se kvalifikovala. Na kraju je utrla put ženama koje sada mogu da se takmiče na najprestižnijim svetskim događajima.

 

Sada vodi šahovski centar u Njujorku.

Sofija

Godine 1980, kada je imala pet godina, Sofija je osvojila mađarski šampionat za devojčice mlađe od jedanaest godina. Posle je osvojila zlatnu medalju na takmičenju za devojčice ispod četrnaest godina 1986, kao i brojne druge zlatne medalje na šahovskim olimpijadama i drugim prestižnim šampionatima.

 

Ali, njeno najveće dostignuće bilo je „Čudo u Rimu“, gde je pobedila osam partija protiv mnogih najvećih šahista, uključujući i Aleksandra Černjina  Semjona Palatnika i Jurija Razuvajeva. Jedan šahovski ekspert je napisao sledeće:

 

 

„Šanse da pobedi protiv tako moćnih protivnika mora da su milijardu prema jedan“. Irski šahista Kevin O’Konel je ocenio njenu igru kao pet najvećih partija koje je neko odigrao, bio on muško ili žensko.

Sofija se udala takođe za šahistu Jonu Kosašvilija 1999. godine i preselila se u Izrael, gde žive sa svoje dvoje dece. Pomaže da se vodi šahovski vebsajt i priznata je slikarka.

 


Judit

Nakon niza oborenih rekorda u ranim tinejdžerskim godinama, Judit je pobedila na svetskom šampionatu za mlađe od dvanaest godina u Rumuniji, 1988. godine. Bilo je to prvi put da je neka devojčica osvojila sveukupni (otvoren i za muškarce i za žene) svetski šampionat.

 

Tri godine kasnije, 1991, kada je imala petnaest godina i četiri meseca, postala je najmlađi velemajstor (i u muškoj i u ženskoj kategoriji) u istoriji šaha. Iste godine je, takođe, osvojila mađarski šampionat porazivši u finalu velemajstora Tibora Tolnaija.

 

Ona je svetska šahistkinja broj jedan već više od deset godina ako se izuzme kratak period kada je ispala sa liste zbog neaktivnosti kada je rodila prvog sina 2004. godine (da bi je na vrhu liste smenila starija sestra Žužana).

 

 

Tokom karijere, pobeđivala je skoro svakog vrhunskog igrača na svetu, uključujući Garija Kasparova, Anatolija Karpova i Višvanatana Ananda. Ona se na svetskom nivou smatra za najbolju šahistkinju svih vremena.

 

Takođe, obratite pažnju na reakciju javnosti na uspeh devojaka. Kada je Žužana pobedila na lokalnom takmičenju sa pet godina, svi prisutni su bili uvereni da je to posledica jedinstvenog talenta. Lokalne novine su je opisale kao čudo od deteta, a Polgar se seća da su mu drugi roditelji čestitali na fascinantnom talentu njegove kćeri.

 

„Moja mala Olga to ne bi mogla“, jedan od roditelja je rekao.

 

 



Ali ovo je iluzija koja prikazuje samo vrh ledenog brega: posmatrači misle da je učinak posledica posebnih sposobnosti jer su videli samo mali procenat aktivnosti neophodnih da bi se ostvario uspeh. Polgar kaže.

 

„Da su samo videli veoma spori napredak, poboljšanje koje dolazi mic po mic, ne bi tek tako lako nazvali Žužanu čudom od deteta.“

 

Dve godine nakon što je Žužana Polgar postala prvi velemajstor, njenom ocu Laslu su ponudili novi izazov. Jop van Osterom, holandski milijarder i šahovski sponzor, pokušao je da ga uveri da usvoji tri dečaka iz zemalja u razvoju da vidi može li da ponovi rezultate koje je ostvario sa trima kćerima.

 

Polgar je odmah prihvatio izazov, ali ga je sprečila, što je donekle čudno, Klara, njegova inače smirena supruga. Nije da je bila pesimista u vezi sa tim da li će biti uspešan, već jednostavno nije imala energije da sprovede još jedan eksperiment. 

„Prvi put sam mislila da će biti dovoljno da se dokaže teorija“, rekla je uz topao osmeh dok smo sa uživanjem ručali ribu i povrće u njihovom stanu.

 

 

Dok sedi pored nje, njen muž je neobično tih. Oči mu još trepere, ali je duboko zamišljen. „Ljudi mi kažu kako je uspeh mojih kćerki bio puka sreća“, kaže na kraju.

 

„Kažu da je slučajnost kako je čovek koji je krenuo da dokaže praktičnu teoriju izuzetnih postignuća koristeći šah, eto, baš nekako, dobio tri najtalentovanije šahistkinje u istoriji. Možda neki ljudi jednostavno ne žele da veruju u moć vežbe.“

 

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s