ДИСЛЕКСИЈА И АДХД

Поштовани учитељи, наставници, психолози и педагози,

Пред вама је приручник који има за циљ да вас боље упозна са децом која имају сметње у учењу.

То су нека од оне деце (ако не и сва) за коју мислите да су лења, немарна и незаинтересована. То су деца која су добила или ће, ако их упутите на стручну евалуацију, добити дијагнозу: дислексије, дисграфије, дискалкулије, дисфазије, диспраксије или поремећаја пажње са или без хиперактивности.

 Свака од ових дијагноза има своју шифру у ICD-10 медицинској класификацији, што даје легитимитет припреми оваквог приручника. ICD-10 је дијагностички систем који се користи у области медицине. Дефинисан је од стране Уједињених Нација и Светске здравствене организације, и његова примена је данас глобална.

Свака од сметњи у учењу може се јавити изоловано или, што је чешћи случај, у комбинацији са другим сметњама. Такође, треба нагласити да свака од ових сметњи не подразумева потпуну немогућност учења. Симптоми могу бити изражени у благој, средњој или тежој форми.

Деца која испољавају ове сметње у учењу поседују нормалну или надпросечну интелигенцију.

Ова деца, уз адекватан третман, примену одређених модификација и акомодација метода подучавања и провере знања, као и уз континуирану подршку вас, родитеља и терапеута, могу сасвим добро, а нека чак и одлично, да уче. Њихов хендикеп отежава им учење и показивање знања уобичајеним школским методама.

Надам се да ће боље упознавање са хендикепом који имају ова деца и начинима којима им се може помоћи, довести до промене вашег става према њима. То јест, да након што завршите читање овог приручника, нећете више гледати на њих као на лење, незаинтересоване и безобразне, а њихово понашање нећете тумачити као нешто што је усмерено директно против вас, зато што то, у већини случајева, није тако.

Можда ће из тог позитивнијег става проистећи и позитивне емоције, које ће у вама пробудити жељу да им помогнете у оквирима својих могућности. Сваки искорак у том правцу отвара врата нади да ће један млади живот кренути правим путем, који води потпуном остварењу талената и што бољем интегрисању у друштвену средину, у којој свако од нас оставља свој уникатни печат.

Ваша професија је једна од најплеменитијих и најважнијих професија једног друштва, ако не и најважнија. Ви радите са најдрагоценијим што једно друштво има, са децом која треба да носе нашу будућност на својим плећима. Стога вас молим да дате сваком детету  шансу да испуни тако тежак задатак!

Маријана Томанић,

логопед

I УПОЗНАЈТЕ ДИСЛЕКСИЈУ

Шта је дислексија?

Дислексија је језички узрокована сметња у  учењу. Дислексија подразумева скуп симптома који оптерећује људе који имају проблема са oдређеним језичким вештинама, посебно читањем. Ученици са дислексијом могу имати тешкоће и у другим језичким вештинама као што су спеловање, писање и говор. Иако је дислексија доживотно стање, њен утицај може бити различит у различитим периодима живота. Називамо је сметњом у учењу због тога што дислексија може у великој мери отежати академски успех у типичном  наставном окружењу, али, коришћењем одговарајућих метода подучавања дислексичари могу успешно да уче.

Шта узрокује дислексију?

Тачни узроци дислексије још увек нису потпуно јасни, но, анатомска истраживања и модерне технике испитивања мозга показују разлике у начину на који се мозак дислексичних особа развија и функционише. Даље, утврђено је да дислексичне особе имају проблема са дискриминацијом гласова у речима, што представља кључни фактор њихових сметњи у читању. Дислексија није последица нити недостатка интелигенције, као ни недостатка жеље за учењем, нити оштећења чула, срединских околности ни било ког другог ограничавајућег стања.

Колико је дислексија распрострањена?

Већ читав век траје истраживање дислексије у свету. У језицима са етимолошким правописом она је много лакше уочљива него у језицима са фонетским правописом као што је српски језик. Савремена истраживања сугеришу да 15-20% популације има потешкоћа у читању. Од тога 85% има дислексију. Дислексија се јавља код људи из свих социо-економских средина и свих интелектуалних нивоа.  Дислексија је често породично наследна и велика је вероватноћа да ће дислексични родитељи имати децу која су дислексична. Код неких људи дислексија је дијагностикована рано, док код других она пролази незапажено до одраслог узраста. И веома интелигентни људи могу бити дислексични. Они су често посебно надарени у областима које не захтевају јаке језичке способности као што су уметност, компјутери, дизајн, глума, електроника, механика, музика,  физика, трговина и спорт. Списак познатих дислексичара је дугачак. Ево неких: Леонардо Давинчи, Ханс Кристијан Андерсен, Волт Дизни, Томас Едисон, Алберт Ајнштајн, Нелсон Рокфелер, Пабло Пикасо, Александар Бел, Мајкл Фарадеј, Хенри Форд, Џон Кенеди, Агата Кристи, Мајкл Џордан, Том Круз, Шер…

Какве су последице дислексије?

Утицај који дислексија има је различит код сваког појединца и зависи од тежине стања и врсте терапијског приступа.  Уобичајене последице су проблеми са читањем, спеловањем и писањем. Неки дислексичари немају пуно проблема са почетним читањем и спеловањем, али се потом  сусрећу са великим проблемима када се од њих захтева употреба сложенијих језичких вештина као што су граматика, разумевање текста из уџбеника и писање састава.

Људи са дислексијом могу, такође, имати проблема и са говорним језиком. Могу имати потешкоћа да се јасно изразе или да у потпуности разумеју смисао туђег исказа. Такве језичке проблеме је често тешко препознати, али они могу довести до великих потешкоћа у школи, на радном месту и у односима са другим људима. Последице дислексије досежу далеко изван оквира учионице.

Дислексија такође може утицати на човекову слику о себи. Дислексични ученици се често осећају „глупи“ и мање способни него што то заиста јесу. Након што су доживели велику количину стреса због својих проблема у учењу, ученици се обесхрабрују по питању даљег школовања.

Социјални и емоционални проблеми повезани са дислексијом

Да ли емоционални проблеми изазивају дислексију?

Истраживања показују да је дислексија узрокована биолошким факторима а не емоционалним или породичним проблемима. Др Самуел Т. Ортон  био је један од првих истраживача који је описао емоционалне аспекте дислексије. Према његовом истраживању, већина дислексичних предшколаца су срећна и  добро прилагођена деца. Њихови проблеми почињу онда када начин подучавања почетном читању не одговара њиховом стилу учења. Током година, њихова озлојађеност и самопрезир расту јер их другови из одељења надмашују у вештини читања и писања. Скорашња истраживања, финансирана од стране америчког Националног института здравља, утврдила су постојање многих неуролошких и когнитивних разлика које доприносе појави дислексије. Велика већина тих фактора је узрокована генетским чиниоцима а не лошим односом родитеља према детету нити дечијом депресијом или анксиозношћу.

Зашто је дислексија обесхрабрујућа и фрустрирајућа?

Озлојађеност деце са дислексијом често се врти око њихове неспособности да испуне очекивања. Њихови родитељи и учитељи виде паметно дете, пуно воље, које не савладава читање и писање. Увек изнова дислексичари и њихови родитељи чују: „То је тако паметно дете, само кад би се мало више потрудило.“ Оно што је иронично у свему томе је чињеница да нико, у ствари, ни не зна колико се дислексично дете заиста труди.

Бол изазван неуспехом да се испуне очекивања других људи је велики, али  дислексичаре још више боли њихова неспособност да достигну сопствене циљеве. То је посебно изражено код оних који развијају перфекционистичка очекивања као начин решавања сопствене анксиозности. Они одрастају верујући како је „ужасно“ направити грешку.

Нажалост, њихове тешкоће у учењу, скоро по дефиницији, подразумевају да ће та деца правити много „немарних“ или „глупих“ грешака. То је јако поражавајуће за њих јер их чини да се осећају хронично неспособним.

Дислексичар често има проблема у друштвеним односима. Томе се може утврдити узрок:

Дислексична деца могу бити физички и социјално незрела у поређењу са својим вршњацима. То може довести до стварања лоше слике о себи и слабијег прихватања од стране вршњака.

  Дислексичарева социјална незрелост чини их неспретним у социјалним ситуацијама.

 Многи дислексичари имају потешкоће у разумевању социјалних знакова. Они могу бити заборавни по питању одржавања личне дистанце, неопходне у социјалним интеракцијама, или пак, неосетљиви на говор тела других људи.

 Дислексија често утиче на функционисање говорног језика. У том случају, особа може имати потешкоће у проналажењу правих речи, може замуцкивати или правити паузу пре одговарања на директна питања. То их ставља у незгодну ситуацију у периоду уласка у адолесценцију када језик постаје главно средство у њиховим односима са вршњацима.

Исто као што имају тешкоћу памћења редоследа слова у речима, дислексичари могу имати тешкоћу памћења редоследа догађаја.

Пример: погледајмо нормалну интеракцију два детета на игралишту. Дислексично дете узима играчку која припада другом детету, које затим дислексичару говори ружну реч. Дислексичар затим удара друго дете. Када се присећа догађаја, дислексично дете може обрнути редослед догађаја. Оно се може сећати да му је друго дете рекло ружну реч, па да је онда због тога оно узело играчку и ударило друго дете.

Ово представља две велике тешкоће за дислексично дете. Прво, њему је потребно дуже времена да нешто научи из сопствених грешака. Друго, ако је неко од одраслих присуствовао догађају и пита дислексичара шта се догодило, изгледаће му да дете лаже.

Нажалост, већина интеракција међу децом састоји се не од три, већ од 12 до 20 догађаја. С обзиром на проблеме у секвенционирању и памћењу, дислексичар се може ослањати на различит распоред догађаја сваки пут када прича причу. Учитељи, родитељи и психолози закључују да је он или психотичан или патолошки лажов.

Недоследности дислексије производе велике изазове у дететовом животу. Постоји огромна разноликост у учениковим личним способностима. Иако свако од нас има своје предности и мане, оне су код дислексичара умногоме претеране.

Ова велика разноликост код дислексичара производи ефекат тобогана. Понекад, они могу урадити задатке на нивоу који је далеко изнад способности њихових вршњака. У следећем тренутку, они су суочени са задатком који не могу да ураде. Многи дислексичари то називају „ходањем по црним рупама“. Да би се успешно носили са овом врстом проблема, дислексичарима је потребно истинско разумевање њихових сметњи у учењу. То им може помоћи да предвиде  како успех тако и неуспех.

Начин извршавања задатака код дислексичара може варирати и у оквиру решавања истог задатка. То значи да су њихове грешке неконзистентне. Нпр. у истом саставу они могу једну реч написати погрешно пет пута али тако да њихове грешке у сваком од случајева буду другачије. Овакав тип варијација чини ремедијацију тежом.

На крају, дислексичарево извршавање задатака може се мењати и из дана у дан. Неким данима му читање може врло лако ићи, док ће неким данима једва моћи да напишу своје сопствено име. Ова недоследност је крајње збуњујућа не само за дислексичара, већ и за друге људе у окружењу.

Мали је број других хендикепа који су у својој суштини интермитентни. Дете које је у инвалидским колицима, остаје у њима. У ствари, ако би  оно неким данима могло да хода, већина стручњака би то сматрала хистеричним стањем. Са друге стране, код дислексичара перформанса осцилира. То особи јако отежава учење начина компензације, зато што он или она не могу предвидети јачину симптома одређеног дана.

Шта особа са дислексијом осећа?

Анксиозност

Анксиозност или узнемиреност је најчешћи емотивни симптом који наводе одрасли дислексичари. Они постају узнемирени због свеприсутне озлојађености и збуњености у школи. Ови осећаји су појачани недоследностима дислексије. С обзиром да могу да антиципирају неуспех, улазак у нове ситуације може изазвати јаку анксиозност.

Узнемиреност у човеку изазива потребу да избегне ствари које га плаше. Дислексичари у томе нису изузетак. Ипак, многи наставници и родитељи погрешно интерпретирају то избегавање као лењост. У ствари, дислексичарево оклевање да учествује у школским активностима као што је домаћи задатак више је везано за узнемиреност и збуњеност него за безвољност.

Љутња или гнев

Многи емотивни проблеми изазвани дислексијом настају из фрустрације школом или социјалним ситуацијама. У друштвеним истраживањима често је примећено да фрустрација производи љутњу или гнев. То се јасно може видети код многих дислексичара.

Очигледна мета њиховог гнева требало би да буду наставници у школи. Међутим, такође је уобичајено за дислексичаре, да празне свој гнев на родитељима. Мајке су оне које најчешће осећају њихов бес. Често, дете сузбија свој гнев у школи до тачке да постаје екстремно пасивно. А потом, када се нађе у сигурном окружењу свога дома, та веома јака осећања избијају на површину и често су усмерена према мајци. Оно што је иронично у тој ситуацији је то да је дететово поверење у мајку оно које му дозвољава да да одушка свом гневу. То наравно, постаје јако узнемиравајуће и збуњујуће за родитеља који очајнички покушава да помогне своме детету.

Како млади улазе у адолеценцију, друштво од њих очекује да постану самостални. Тензија између очекиване самосталности и дететове научене зависности изазива велике унутрашње сукобе. Дислексични адолесцент користи свој гнев да се отргне од људи од којих се осећа тако зависним.

Због тога родитељима може бити јако тешко да помогну свом дислексичном адолесценту. Уместо родитеља, неки вршњак који би му био додељен као тутор или неки брижан млади човек, би пре били у могућности да интервенишу и помогну детету.

Слика о себи

Слика о себи коју имају дислексична деца изгледа да је јако рањива на фрустрацију и анксиозност. Према психологу Ерику Ериксону, током првих година школовања, свако дете треба да разреши конфликте између позитивне слике о себи и осећаја инфериорности. Ако су деца успешна у школи, она ће развити позитивна осећања о себи и веру да ће успети у животу.

Ако се деца сусрећу са неуспехом и фрустрацијом, она уче да су инфериорна у односу на друге и да њихов напор даје јако слабе резултате. Уместо да се осећају моћно и продуктивно, они уче да их њихово окружење контролише. Осећају се немоћно и неспособно.

Истраживачи су утврдили да, када типични ученици постигну успех, они заслуге за успех приписују сопственом труду и напору. Када доживе неуспех, они себи кажу да морају више да се потруде. Са друге стране, када дислексичар постигне успех, он ће заслуге за то највероватније приписати срећи. Када доживи неуспех, он једноставно види себе као глупог.

Истраживања, такође, указују да се ти осећаји инфериорности развијају до узраста од 10 година. Након тог узраста постаје јако тешко помоћи детету да развије позитивну слику о себи. Ово представља моћан аргумент за рану интервенцију.

Депресија

Депресија је такође честа компликација дислексије. Иако већина дислексичара није депресивна, деца са овим видом сметњи у учењу су под већим ризиком од јаких осећања туге и бола. Можда због свог ниског самопоуздања, дислексичари се плаше да свој гнев усмере према својој околини па га уместо тога усмеравају према самоме себи.

Са друге стране, деца и адолесценти који су у депресији, често имају другачије симптоме од одраслих особа у депресији. Мала је вероватноћа да ће дете које је у депресији бити летаргично и причати како се осећа тужним. Уместо тога, оно може постати активније или испољавати недозвољена понашања да би заташкало болна осећања. У случајевима замаскиране депресије, дете неће изгледати видно несрећно.

Међутим, и деца и одрасли који су у депресији теже да имају три сличне карактеристике:

  • Прво, они су склони да имају негативне мисли о себи тј. негативну слику о себи.
  • Друго, они су склони да свет виде у негативном светлу. Мања је вероватноћа да ће уживати у позитивним животним искуствима. Све то им отежава да се забављају на прави начин.
  • На крају, већина младих у депресији, имају тешкоћу да замисле било шта позитивно у вези будућности. Депресивни дислексичари, не само да осећају велики бол у својим садашњим искуствима, већ такође предвиђају живот пун континуираног неуспеха.

Породични проблеми

Као и било које друго хендикепирајуће стање, дислексија има огроман утицај на дететову породицу. Али, с обзиром на чињеницу да је дислексија невидљиви хендикеп, ови ефекти се често превиђају.

Дислексија утиче на породицу на различите начине. Један од најочигледнијих је ривалство између деце. Дете које није дислексично често је љубоморно на дислексично дете које добија већину родитељске пажње, времена и новца. Иронично, али дислексично дете не жели сву ту пажњу. Све то повећава вероватноћу да ће се оно односити негативно према успешној деци у породици.

Специфична развојна дислексија је наследна. То значи да су један или оба дететова родитеља имали сличних проблема у школи. Када су суочени са дететом које има проблема у школи, дислексични родитељи могу реаговати на један од два начина. Они могу негирати постојање дислексије и веровати да би дете могло да успе само  када би прионуло на књигу. Или пак, родитељи могу поново проживљавати своје неуспехе и фрустрације кроз школско искуство свога детета. То поново буди јаке и застрашујуће емоције, које могу утицати на родитељске вештине одраслог.

Како родитељи и наставници могу помоћи?

Из интервјуа великог броја одраслих дислексичних особа може се видети да су неки од њих научили да се успешно носе са својим проблемима у учењу, док други то нису успели. Искуства указују на то да, поврх фактора као што су интелигенција и социо-економски статус, постоје и друге ствари које утичу на дислексичареве шансе за успех.

Прво, у раним годинама дететовог живота, неко је био пун подршке и охрабрења. Друго, млади дислексичар је пронашао област у којој је могао бити успешан. И на крају, успешни дислексичари су развили у себи решеност да помажу другима.

И родитељи и наставници треба постојано да пружају подстицај и подршку. Нажалост,  ретко се говори о том важном начину помоћи младима.

Подстицај и подршка у себи садрже бар четири елемента. Прво, слушање дететових осећања. Забринутост, гнев и депресија су свакодневни пратиоци за дислексичаре. Са друге стране, њихови језички проблеми често им отежавају исказивање осећања. Због тога им одрасли морају помоћи да науче да говоре о својим осећањима.

Учитељи и родитељи морају награђивати труд а не само „резултат“. За дислексичара би оцене требало да буду мање важне од постигнутог напретка.

Када се суочавају са неприхватљивим понашањем, одрасли не смеју непажљиво обесхрабрити дислексично дете. Речи као што су „лењ“ или „непоправљив“ могу озбиљно нарушити дететову слику о себи.

Важно је помоћи ученицима да поставе себи реалистичне циљеве. Већина дислексичних ученика себи поставља перфекционистичке и недостижне циљеве. Помажући детету да постави себи достижне циљеве, наставници могу прекинути зачарани круг неуспеха.

Још је важнија дететова потреба да препозна и ужива у свом успеху. Да би до тога дошло, оно мора постићи успех у некој од области живота. У неким случајевима, дислексичареве јаке стране су очигледне. Слике о себи многих дислексичара спасене су њиховим доказивањем у спорту, уметности или механици. Међутим, те јаке стране дислексичара су често суптилније и мање очигледне. Родитељи и наставници морају пронаћи начин да дететове интересе повежу са захтевима правог живота.

На крају, многи успешни одрасли дислексичари носе се са својим болом тако што се окрећу пружању помоћи другима. Они могу радити волонтерске послове за добротворне организације или цркве, или пак изабрати професију која захтева емпатију и социјалну савест. Таква искуства помажу дислексичарима да се осећају боље по питању себе и да се ефикасније носе са својим болом и фрустрацијом.

У нашим школама, домовима и црквама постоји много могућности за дислексичаре да помогну другима. Једна од важних области је додељивање вршњака тутора. Ако је дислексичан ученик добар у математици или некој другој науци, може   да подучава и надзире друга из одељења који има потешкоће у датој области.

Можда би тај ученик могао вратити услугу тако што би био читач дислексичном ученику. Бити тутор млађој деци, посебно дислексичној, може бити позитивно искуство за све који у њему учествују.

Помагање дислексичарима да се осећају боље по питању себе и да се ефикасно носе са својим осећањима је комплексан задатак.

Прво, особа којој је до тога стало, мора разумети когнитивне и афективне проблеме које дислексија изазива. Потом, они морају развити стратегије које ће помоћи дислексичару да, као и свако друго дете, пронађе радост и успех у академским и интерперсоналним односима.

Како се дијагностикује дислексија?

Потребно је извршити формалну евалуацију да би се утврдило да ли је особа дислексична. Евалуацијом се процењују интелектуалне способности, обрада информација, психо-лингвистичка обрада и академске вештине. Евалуација се користи у циљу утврђивања да ли учениково читање јесте или није на очекиваном нивоу, узимајући у обзир породичну анамнезу и свеукупан успех у школи. Тестирање могу извршити обучени школски или ваншколски логопед и психолог.

На ком узрасту би требало вршити тестирање дислексије?

Тестирање се може обавити на сваком узрасту. Избор тестова зависи од узраста појединца. Код млађе деце тестира се фонолошка обрада, рецептивне и експресивне језичке способности, и способност повезивања гласова са словима. Ако се утврде проблеми у овим областима одмах се може почети са ремедијацијом. Не мора се поставити дијагноза дислексије да би се почело са раном интервенцијом у учењу читања.

Како се третира дислексија?

Дислексија је доживотно стање. Уз правилну помоћ људи са дислексијом могу научити да читају и/или пишу добро. Рана идентификација и третман су од кључне важности за помоћ дислексичарима да успеју у школи и у животу. Већини људи са дислексијом потребна је помоћ учитеља, тутора или терапеута обученог  у употреби мултисензорног, структурисаног језичког приступа. Код ових особа важно је да буду подучаване методом који укључује неколико чула (слух, вид, додир) истовремено.

Многе особе са дислексијом требају помоћ један на један тако да могу да напредују по сопственом темпу. За ученике са дислексијом од помоћи је ако њихов терапеут тесно сарађује са учитељима и наставницима.

Школе могу применити неке модификације наставе којима би помогле дислексичним ученицима да постигну успех. Нпр. ученику са дислексијом може се дати додатно време да заврши задатке, помоћ при хватању белешки и/или одговарајући радни задаци. Наставници могу давати тестове снимљене на траку или дозволити дислексичном ученику алтернативне видове провере знања. Ученици могу имати користи од слушања књига снимљених на траку и од писања помоћу компјутера. Свеобухватан списак могућих акомодација навешћемо у посебном поглављу овог приручника.

Ученицима, такође, може бити потребна помоћ у превазилажењу емотивних проблема који понекад настају као последица тешкоћа у школи.  Стручњаци који се баве менталним здрављем могу помоћи ученицима да се носе са својим проблемима.

II УПОЗНАЈТЕ ДИСГРАФИЈУ

Шта је дисграфија?

Дисграфија подразумева сметње у рукопису. Постоји више различитих врста дисграфије. Неки људи са дисграфијом имају рукопис који је често нечитак а обликовање слова је неједнако и неправилно. Други пишу читљиво, али веома споро и/или ситно. Када се ове особе врате на писање штампаних слова, што се често дешава, њихов рукопис је често насумична мешавима великих и малих слова. У свим случајевима дисграфије, писање захтева претеране количине енергије, напора и времена.

Дисграфија може сметати учениковој способности изражавања идеја. Изражајно писање захтева од ученика синхронизацију више менталних функција одједном: организацију, памћење, пажњу, моторну вештину и различите аспекте језичких способности. Аутоматски, тачан рукопис је основа за овај компликовани чин. Заплетени у размишљању где би требало да ставе оловку и како да обликују свако слово, дисграфични ученици заборављају шта су у ствари желели да искажу. Дисграфија може довести до ученикове ниске продуктивности на часу, недовршених домаћих задатака и тешкоћа у концентрацији и пажњи.

Емотивни фактори који произилазе из дисграфије често погоршавају ствари. На раном узрасту, ученици морају да остају на одмору да би завршили преписивање материјала са табле, и често одлазе кући са гомилом незавршених папира које треба испунити. Од њих се тражи да поново препишу свој рад, но други покушај, често, није ништа бољи од првог. С обзиром да су они често паметни и добри у читању, њихов неуспех да ураде добар рад углавном се приписује лењости или непажњи. Гнев и фрустрација који из тога произилазе могу их спречити да  достигну свој пуни потенцијал.

Шта узрокује дисграфију?

Неким људима са дисграфијом недостаје само фина моторна координација, а неки могу имати физички тремор који смета у писању. Међутим, у већини случајева, неколико можданих система учествује у појави дисграфије. Неки стручњаци верују да дисграфија укјлучује дисфункцију интеракције два основна мождана система који омогућавају особи да преведе ментални у писани језик (превођење фонеме у графему, тј. звука у симбол и превођење лексеме у графему, тј. менталне у писану реч).

Друга истраживања показала су да расутост пажње,  памћење,  и упознатост са графичким материјалом утичу на способност писања. Најчешће, особа са нечитким рукописом има комбинацију сметњи у финој моторици, неспособност да ревизуализује слова и неспособност да запамти моторне узорке облика слова.

Који су различити типови дисграфије?

Иако се дисграфија може грубо класификовати на следећи начин, постоји много индивидуалних варијација које утичу и на третман и на прогнозу:

  1. Код дислексичне дисграфије, спонтано написан текст је нечитак, посебно ако је текст сложен. Усмено спеловање је лоше, док су цртање и преписивање текста релативно нормални. Брзина лупкања прстима (мера фине моторне брзине) је нормална.
  2. Код моторне дисграфије, и спонтано написан као и преписан текст могу бити нечитки, усмено спеловање је нормално а цртање је обично проблематично. Брзина лупкања прстима је изван граница нормалне.
  3. Код спацијалне (просторне) дисграфије, људи показују нечитко писање било да је у питању спонтано написани текст или препис. Орално спеловање је нормално. Брзина лупкања прстима је нормална али је цртање врло проблематично.

Ко је квалификован да постави дијагнозу дисграфије?

Дисграфија не може бити дијагностикована само посматрањем узорка рукописа. Квалификовани стручњак (логопед) мора директно тестирати особу. То тестирање укључује писање реченица, слободног састава и преписивање текста који одговара узрасту. Испитивач не процењиује само завршни продукт већ и сам процес извршавања задатака који укључује став, држање оловке, умарање, грчење или тремор руке којом се пише као и друге факторе. Испитивач може проверити брзину фине моторике тестом лупкања прстију и окретања зглобова.

Какав је третман дисграфије?

Превенција, ремедијација и акомодација су важни елементи третмана дисграфије. Многе проблеме могуће је спречити раним вежбањем. Деца у вртићима и првом разреду требало би да науче правилно писање слова. Кинестетичка меморија је моћна па је зато неправилне навике јако  тешко искоренити.

Вежбање мишића и поновно учење правилних техника су од кључне важности за ремедијацију дисграфије. Посебно дизајниране вежбе су потребне за побољшање снаге мишића шаке и стабилизацију дешњаштва. Стручњак може препоручити одговарајући план вежби. Моћно средство вежбе за све ученике је кинестетско писање, тј. писање са затвореним очима. Рад увек треба започети писањем појединачних слова. Азбука се мора вежбати свакодневно, често месецима.

На крају, појединци могу имати користи од разноврсних модификација и акомодација.

Један ефективан метод је подучавање употреби писаћих машина или компјутера, чиме се заобилазе комплексни моторни захтеви писања. За многе дисграфичаре, писање куцањем на тастатури отвара нове могућности за учење писања у другачијем кинестетском облику. При коришћењу тастатуре и такозваног „слепог“ куцања, ученик не мора да размишља о облику слова и начину његовог исписивања, већ само о томе где се то слово налази на тастатури.

Ученици би, такође, требало да испробавају различите приборе за писање. Неким људима са дисграфијом  помажу навлаке за оловке. Други заобилазни методи укључују: дозвољавање ученику да на питања одговара усмено или у диктафон уместо да пише, модификацију писаних задатака тако да захтевају мање писања и продужавање времена потребног да се заврше тестови или писани радови.

Преписивање са табле је посебно компликован задатак. Велики број ученика који имају проблем и са дислексијом и са дисграфијом жале се како не могу да пронађу где су стали када једном склоне поглед са табле, него морају све да читају од почетка не би ли пронашлио место на коме су били. То доводи до честог прескакања делова текста или недовршених речи/реченица у преписаном тексту.

Учитељи би требало да обезбеђују белешке. Фотокопирање бележака другог ученика је једно од решења. Припремање нацрта предавања са главним цртама и празнинама са десне стране где ученик може убацити информације је друго решење. Писање на благо нагнутој равни, такође, може бити од користи. Такође је запажено да многим ученицима који имају проблема са преписивањем више одговара када се пише белим словима на тамној подлози него обрнуто.

Да ли би људи са дисграфијом требало да пишу писаним словима уместо штампаним?

За многу децу са дисграфијом писана слова имају неколико предности. Елиминише се потреба за дизањем оловке и одлучивањем где је поново треба ставити након сваког слова. Свако слово започиње на линији, чиме се елиминише још једна потенцијално збуњујућа одлука за онога ко пише. Писана слова имају јако мало слова која представљају слику у огледалу неког другог слова, што је типичан извор проблема за људе са дисграфијом. Писана слова искључују проблеме са размаком међу речима и дају речима ток и ритам који подстичу учење. Код деце која имају тешкоћа у памћењу моторних узорака обликовања слова, започињањем  писаним словима елиминише се трауматични прелаз са штампаних на писана слова. Деца која пишу писаним словима имају више могућности за дискриминацију између писања б, д, п латиницом, с обзиром да је писани облик ових слова толико различит.

III УПОЗНАЈТЕ ДИСКАЛКУЛИЈУ

 Шта је дискалкулија и колико је она распрострањена?

Дискалкулија је неспособност концептуализације бројева, односа међу бројевима (аритметичких чињеница) и резултата нумеричких операција (процењивање одговора нумеричких задатака пре него што се заиста изврши израчунавање).

 Дискалкулија је, како истраживања доказују, распрострањенија од дислексије. Иако неки дислексичари имају сличне потешкоће са математиком због проблема са праћењем редоследа (секвенционирањем) и организацијом, проблеми дискалкуличара потичу од математичког језика, математичких концепата и математичких процедура.

До узраста од 12 година, академски занемарено дете развија анксиозност, несигурност, неспособност и јак отпор према математици зато што су његова искуства са њом била по типу „погоди или промаши“. У том тренутку, његови симптоми постају узрочни фактор у кругу неуспеха, избегавања математике и ограничених могућности будућег образовања и избора занимања. Када су одговарајуће методе подучавања у складу са учениковим потребама, долази до великог напретка.

Узроци дискалкулије

Постоје две категорије узрока дискалкулије:

  1. неуролошко/когнитивни

 Неуролошко/когнитивни дефицити визуелне перцепције и обраде играју главну улогу код деце и одраслих са дискалкулијом.

  1. средински

Средински фактори укључују: присуство или одсуство вештина које су предуслов учењу математике, адекватан развој математичког језика и методе подучавања.

Следеће карактеристике се често јављају код дискалкуличара:

  • Тешкоће у овладавању основним концептима аритметике као што су:  месне вредности, везе међу бројевима и разломци.
  • Тешкоће са рачунањем напамет и процењивањем.
  • Тешкоће са редоследом: праћење правилног редоследа корака при решавању проблема , гледање на сат итд.
  • Тешкоће са просторном оријентацијом и просторном организацијом (односи целине према делу и дела према целини): оријентација лево-десно; проблеми писања, читања или памћења вишецифрених бројева; читања и тумачења мапа, графикона и мерних јединица.
  • Проблеми интерпретирања кодова и образаца, као што су музичка нотација, стенографија и страни језици.
  • Одбојност према играчкама и играма стратегије.

Типична слика коју виђамо је, да једно способно дете, неочекивано показује знакове озбиљних потешкоћа у једној или више горе наведених области. Свакодневни проблеми детета са дискалкулијом не манифестују се само у планирању домаћих задатака и сличног, већ у планирању уопште, чак и у таквим конкретним ситуацијама када дете планира како да почисти своју собу, па да потом то што је испланирало и уради. Многа деца са дискалкулијом имају потребу за јасном структурираношћу у свом свакодневном животу, иако, нажалост, мало њих активно тражи помоћ у том погледу.

Разумети збуњујућу слабост у математици

Као што постоје вештине које треба савладати пре обуке читања тако постоје и вештине које је неопходно савладати пре учења математике.

Девет вештина имају дубок утицај на способност учења математике. Оне су не-математичке по својој природи, међутим, то су вештине којима је јако важно у потпуности овладати пре него што и најосновнији математички концепти могу бити успешно научени.

Девет вештина које су предуслов за учење математике:

Ученик мора бити способан да:

  1. Прати секвенционална упутства
  2. Разуме и примењује системе класификације
  3. Влада просторном оријентацијом и просторном организацијом
  4. Разуме и примењује процењивање
  5. Визуелно групише објекте
  6. Препознаје и наставља логичке низове
  7. Визуализује
  8. Размишља дедуктивно
  9. Размишља индуктивно

Индивидуалном евалуацијом утврђује се тачна природа потешкоћа које одређени ученик има.

Учење математике као другог језика

 Математика јесте други језик и то треба узети у обзир при подучавању. Она је искључиво ограничена на симболичку репрезентацију идеја. Већина потешкоћа које виђамо у математици проистиче из неразвијености математичког језика. Подучавање лингвистичким елементима математичког језика је, нажалост, занемарено. Синтакса, терминологија и превод са српског на математички језик и са математичког језика на српски мора се директно и намерно подучавати.

6 лингвистичких елемената математике:

  1. Симболи
  2. Концепти
  3. Речник
  4. Синтакса
  5. Израз
  6. Превод

Дијагностичко, ремедијално и превентивно подучавање

Често, надарени ученици имају потешкоће у математици зато што преовладавајући начин подучавања игнорише њихов стил учења. Нека надарена деца природно имају недовољно развијене вештине које су предуслов за учење математике. Друга изгледају резистентна на све видове обуке у математици. С обзиром да су узроци потешкоћа у математици многобројни и различити, потребно је фокусирати се на технике подучавања за које се показало да су дијагностичке, ремедијалне и превентивне.

Сваки математички концепт мора се разматрати употребом обе врсте размишљања. Квантитативни приступи користе стандардно дедуктивно мишљење, секвенцијалне, процедуралне и алгебарске алгоритме. Квалитативни приступи користе визуелне, просторне, индуктивне и стратегије препознавања шаблона.

Када је учитељ сигуран да постоје предусловне вештине и довољно когнитивно разумевање, нови концепт треба увести по следећем редоследу:

Препоручени редослед за подучавање математици:

1. Индуктивни приступ за квалитативне ученике а)  Објасните лингвистичке аспекте датог концепта.

б)  Уведите општи принцип, истину или закон од кога зависе остале математичке истине .

в)  Нека се ученици користе испитивањима на конкретним материјалима да открију доказе за дате истине.

г)  Дајте много специфичних примера датих истина коришћењем конкретних материјала.

д)  Нека ученици говоре о својим открићима о томе како дати концепт функционише.

ђ)  Покажите како та лична искуства могу бити интегрисана у општи принцип или правило које важи једнако за сваки пример.

Дедуктивни приступ за квантитативне ученикеЗатим, користите типични дедуктивни приступ.

е)  Поново нагласите општи принцип, истину или закон од кога зависе остале математичке истине.

ж)  Потом покажите како за неколико специфичних примера важи то опште правило.

з)  Нека ученици изнесу дато правило и понуде специфичан пример у коме оно важи.

и)  Нека ученици објасне лингвистичке елементе концепта који се учи.

 

 Писмо мом наставнику математике

Драги професоре математике,

Мени требају тренутни одговори и прилика да задатак урадим опет ако сам га погрешно урадио први пут. Често су моје грешке резултат мог погрешног „сагледавања“ проблема. Да би се то избегло, требало би да проверите начин на који сам радио сваки задатак и исправите сваку грешку у записивању коју сам направио.

Задаци који су написани преблизу на страни изазивају код мене менталну збуњеност и озлојеђеност.

Молим вас да саставите чисте тест задатке који проверавају само потребне вештине. Они морају бити без великих бројева и непотребних ометајућих израчунавања. Такви споредни колосеци воде ме у изгубљеност!

Молим вас да ми дозволите више од стандардног времена да бих урадио задатке и молим вас да проверавате, да видите да нисам у паници (са сузама у очима, ментално блокиран).

Ако је могуће, молим вас, да ми дозволите да радим писмени или контролни сам у вашем присуству.

Оно што је најважније је да никад не заборавите да ја ЖЕЛИМ то да научим и запамтим! Али схватите да је математика, за мене, много ДРУГАЧИЈА од осталих предмета. Она је трауматична! И најмање неразумевање или прекид у логици, преплављује ме сузама и паником. Молим вас да разумете да сам ја покушавао и доживљавао неуспех много пута и да је математика јако емотиван предмет за мене. Сажаљење ми уопште неће помоћи, али ваше стрпљење и посебна пажња хоће. Ја не знам зашто је ово мени тако тешко. То је као да се моја математичка датотека, с времена на време, случајно брише. А ја не могу да откријем начин како да исправим те грешке у систему!

Знам да рад са мном може за  вас бити исто толико фрустрирајући. Не постоје логички шаблони мојих грешака. Велики број њих су грешке у бележењу или у виђењу само једног дела проблема у другом. Некада ја читам 6x(x+3) као 6(x+3). Некада  ја читам 9 као 4 или y као 4 и 3 као 8. Након што будете радили са мном неколико пута, сигуран сам да ћете разумети колико је важно одржавати проблеме што је могуће чистијим и простијим  зато што мој мозак ионако ствара довољно својих фрустрирајућих диверзија.

За мене је типично да радим са својим наставником све док не упознам добро материјал и да потом сваки задатак на тесту урадим погрешно! А затим, 5 минута касније, могу да урадим исти тест насамо са наставником, на табли, и да све задатке тачно решим. Зато вас молим, будите стрпљиви са  мном, и молим вас немојте дићи руке од мене!

IV УПОЗНАЈТЕ ДИСПРАКСИЈУ

Шта је диспраксија?

Диспраксија је развојни поремећај координације покрета тела.

Диспраксија подразумева слабост или незрелост организације покрета тела. То је неуролошко стање а не болест, а сами симптоми, код сваког појединца, могу бити изражени у већој или мањој мери.

Диспраксија се не односи на општу интелигенцију и може се јавити на свим нивоима когнитивних способности. Диспраксија погађа планирање онога што треба да се уради и начина на који да се то изведе.

Повезана је са проблемима перцепције, језика и мишљења.

Она често коегзистира са другим сметњама у учењу као што су дислексија, дискалкулија и дисграфија.

Као и све сметње у учењу, диспраксија је доживотно стање. Уз помоћ алтернативних метода учења, поновљеног вежбања основних задатака, физикалне и говорне терапије, особа са диспраксијом може да научи да функционише и постиже успехе самостално.

Диспраксична деца обично имају тешкоћа када уче да закопчавају дугмад или везују пертле, у одржавању равнотеже и баратању лоптом, у преписивању и рукопису. У игри или спорту она изгледају „трапаво“. Ова деца често показују специфичне слабости у визуо-перцептивним вештинама и визуо-моторној координацији, као и приметне проблеме са пажњом и организацијом.

Диспраксија је још увек мање препозната у односу на дислексију, али је преклапање између ова два поремећаја врло велико, тако да отприлике половина диспраксичне деце показује дислексичне тешкоће и обрнуто.

Шта узрокује диспраксију?

За већину појединаца са овим поремећајем, не може се утврдити узрок. Савремена истраживања сугеришу да он настаје као последица незрелости у развоју нервниих ћелија у мозгу пре него као последица оштећења мозга. Људи са диспраксијом немају клиничке неуролошке абнормалности које би објасниле њихово стање.

Колико је диспраксија распрострањена?

Овај поремећај, у различитом степену погађа до 10% популације. Вероватно постоји бар једно диспраксично дете у свакој учионици, коме је неопходан посебан програм третмана.

Иако диспраксија може бити дијагностикована на било ком узрасту, све је већи број деце код којих је овај проблем идентификован.

Рано препознавање диспраксије омогућава рану интервенцију и практичне кораке помоћи детету да оствари свој пуни потенцијал. Код деце чија је диспраксија препозната на раном узрасту, мање је вероватно да ће имати проблеме прихватања од стране вршњака и да ће створити лошу слику о себи.

За диспраксију нема лека, али што раније дете почне са третманом, веће су шансе за побољшање. Дефектолози, физиотерапеути и додатна помоћ у школи могу помоћи детету са диспраксијом да се носи са и превазиђе многе потешкоће. Ипак многе вештине које ми прихватамо здраво за готово ова деца никад не усвајају аутоматски већ их морају посебно учити.

Како можемо препознати диспраксију?

Изазови са којима се сусрећу ученици са диспраксијом су последица овог поремећаја моторних вештина који почиње у најранијем детињству и перзистира кроз детињство преко адолесценције до одраслог доба. Ученици са диспраксијом суочавају се са овим изазовима у учионици, друштву, доколици и на испитима знања.

Оно што би требало да разуме  свако ко ради са овом децом су контексти у којима овај поремећај моторних вештина утиче на појединог ученика. То није само област моторних вештина самих по себи већ, такође, може утицати и на друге области, као што су вештине организације, рукопис, слика о себи, самопуздање или социјална интеракција. Диспраксија показује варијације у манифестацији код сваког појединца а такође и варијације у манифестацији из дана у дан.  Тек када разумемо контекст зашто неки ученик има тешкоће у преписивању са табле, лоше вештине организације или има посебно спор и лош рукопис, ми можемо одговорити одговарајућим разумевањем и ефикасном подршком. Врсте тешкоћа које особа са диспраксијом има могу варирати, као и код дислексичара. Људи са диспраксијом обично имају комбинацију проблема који могу укључити било шта од следећег:

  • Планирање покрета и свест о простору око њих: Они често налећу или се саплићу о ствари. Лоше одржавају равнотежу имају лоше држање и лако се замарају. Имају неспретан ход и покрете и недостатак спретности руку. Лошу координацију око-рука.
  • Перцепција
  • Проблеми са говором: споро уче да говоре и говор им може бити неразумљив.
  • Учење, мишљење и памћење: Тешкоће у планирању и организовању мисли и концентрацији. Лоше памћење. Проблеми са математиком, читањем и писањем. Тешкоће у праћењу упутстава.
  • Координација различитих делова тела: Може им бити тешко да хватају, бацају лопту и одржавају равнотежу, као и да померају делове тела без гледања. Имају тешкоће са скакутањем, прескакањем или вожњом бицикла. Избегавају физичко.
  • Латерализованост: Збуњеност кад треба да одлуче коју руку да употребе. Може им бити тешко да одреде лево и десно без неке врсте подсетника.
  • Ручни и практични рад: Може им бити тешко да овладају тастатуром, алатом, прибором за прву помоћ, лабораторијском опремом, прибором за кување итд. сигурно и лако, и често им се дешава да руше или просипају ствари. Цртеж је јако незрео.
  • Рукопис: Они показују тенденцију да пишу уз велики напор и споро и/или неуредно и нечитко. Тачно преписивање такође може бити отежано.
  • Концентрација: Треба им пуно времена да би завршили задатак и тешко им је да раде више од једне ствари истовремено.
  • Краткорочно памћење и секвенцијални задаци: Може им бити тешко да схвате смисао информације када слушају или читају упутства, хватају белешке и посматрају мапе и графиконе. Могу заборављати и губити ствари.
  • Одговори на спољну стимулацију: Могу бити претерано или премало осетљива на буку, додир и укус.
  • Односи са друговима: Деца са диспраксијом имају нормалну или надпросечну интелигенцију али им је понашање често незрело. Тешко им је да задрже другаре или да просуде како да се понашају у друштву.

Како ученик постаје старији: Горе наведени изазови постају мање очигледни па се стога могу сматрати мање важнима. Међутим, на овом степену свог развоја они постају способнији да прикрију своје тешкоће. Стога учитељи морају бити свесни да тешкоће и даље постоје иако нису увек тако очигледне.

Шта је потребно деци са диспраксијом?

Диспраксична деца највећу корист имају од терапије један на један. Њима је потребна стална подршка квалификованих стручњака да би им помогли да достигну свој пуни потенцијал. Деца са диспраксијом требају подршку и разумевање у систему образовања.

Како учитељи могу помоћи?

  • Упоређивање је катастрофално. Никада не дозволите да се дете са диспраксијом упоређује са типичним дететом. Нити од стране учитеља нити од стране вршњака.
  • Похвалите сваки труд и свако мало постигнуће. Дете са диспраксијом је навикло да стално доживљава неуспехе. Мора се учинити напор да им подигнемо самопуздање. Када се осећају боље по питању себе лакше ће им бити да се опусте и уче. Томе треба тежити.
  • Запамтите да они имају тешкоћа да прихвате информације током часова. Дајте им више времена.
  • Уверите се да је дете разумело оно што се учи, поновите ако је потребно. Проверите да нису заостали зато што не могу да препишу са табле због нпр. тешкоћа у пребацивању погледа са једне ствари на другу.
  • Деца са диспраксијом много боље раде тестове један на један у опуштеном окружењу.

Место у учионици

Дете би требало да седи удаљено од ометајућих фактора (прозори , врата) и близу табле.

Рукопис

  • Важно је правилно седење и положај тела
  • Неопходно је да пишу на косој подлози
  • Детету треба дозволити да експериментише са разноврсним средствима за писање
  • Покушајте да обмотате оловку пластелином
  • Користите боје, нпр. Зелена тачка обележава почетак а црвена крај
  • Бескрајно понављање пред-писачких вештина
  • Охрабрујте употребу писаних слова
  • Машине за куцање, диктафони и компјутери су од непроцењиве помоћи
  • Никада не стављајте леворуко дете да седи поред десноруког
  • Овој деци више одговарају индивидуални спортови као што је бадминтон, стони тенис, пливање.
  • Вештину баратања лоптом треба подучавати један на један или у малој групи.
  • Дајте детету више времана за преобуку пре и после часа физичког.
  • Наставник физичког би требало да буде тај који бира екипе уколико види да неког појединца бирају задњег или га игноришу сваки пут.
  • Брзе игре као што су фудбал и кошарка су врло тешке за диспраксичну децу зато што је у њима неопходно симултано користити неколико вештина истовремено. Ове игре код њих могу изазвати збрку и фрустрацију тако да свако учествовање у овим играма и напор уложен у то треба бити похваљен.

Спортске активности:

V УПОЗНАЈТЕ ДИСФАЗИЈУ

Шта је дисфазија?

Дисфазија је тип сметњи у учењу која примарно погађа језик. Дисфазија је развојни језички поремећај, односно поремећај способности да се разуме, структуира и изрази језичка мисао. Усвајање језика је значајно отежано упркос нормалној невербалној интелигенцији, уредном слуху, одсуству можданог оштећења и постојању стимулативног језичког окружења.

Дисфазија је трајан поремећај који се одражава на дететов емоционални, друштвени, породични и академски живот. Ова одражавања су утолико тежа што се о проблему мање зна.

Дисфазична деца чују добро али при том не могу да схвате смисао онога што чују. Она могу имати ограничен речник. Такође, могу имати ограничену примену речника тј. могу разумети реч када се користи у једном контексту а да при том не успевају да схвате значење када се та реч користи у комбинацији са другом речи или када се та реч налази у сложенијим језичким структурама. А када говоре, они имају великих проблема да се изразе тако да их други разумеју. Имају тешкоће да се изразе на нивоу речи, фразе, реченице, више реченица и/или на нивоу конверзације. Тешкоћа са изражавањем смета им у развоју способности коришћења речника који одговара узрасту, концепата и граматике да би изразили своје жеље, потребе, мисли и идеје.

Овај дефицит је, међутим, ограничен само на област језика, јер ова деца у другим областима показују потпуно нормалну интелигенцију.

У ствари, термин „дисфазичан“ односи се на сву децу која не могу добро да говоре без неког видљивог разлога, а логопеди који раде са њима прилично се приближавају веровању да је сваки случај дисфазије јединствен.

Поремећај може утицати на језичку форму (фонологија, морфологија синтакса), језички садржај (семантика) или функцију језика (прагматика). Језички поремећај може погодити једну или све области језика и комуникације укључујући речник, значење речи, стварање концепата, примену граматичких правила, синтаксу и разумевање.

Дисфазија није хомоген поремећај. Традиционално се овај поремећај дели на рецептивни (разумевање) и експресивни (изражавање). Међутим дететове тешкоће не могу се увек сврстати у тако одвојене категорије и дете са тешкоћама изражавања може такође имати значајне тешкоће са разумевањем. Тешкоће у разумевању и изражавању крећу се од благих до изразитих.

Дисфазија није статично стање. Проблем се може манифестовати на различите начине како дете расте, тако да се промене у језичком профилу у одређеном временском периоду могу кретати од релативно малих до заиста значајних. Није необично да нека деца која су на раном узрасту имала проблема са развојем језика, развију адекватне језичке вештине без дугорочних последица на учење. Са друге стране, последице језичког поремећаја који је изгледао излечен, могу на каснијем узрасту утицати на усвајање језичких вештина као што су читање и писање, као и математичких вештина.

Шта узрокује дисфазију?

Истраживачи се слажу у констатацији да је дисфазија неуролошки узрокована. Дисфазија одражава разноврсне дисфункције у можданим путевима одговорним за разумевање, развој и програмирање језика. Природа ових дисфункција је непозната. У већини случајева, проблем је генетске природе или је последица лезија насталих у периоду развоја мозга (током трудноће или порођаја).

Проблем дакле већ постоји на рођењу и није последица емотивне или неке друге трауме. Стандардним неуролошким тестовима не могу се обезбедити информације о овом стању.

 Када је дисфазија блага, она често остаје неоткривена  до поласка детета у школу. Деца са благим и средње тешким обликом дисфазије могу да функционишу у редовној школи уз логопедску терапију и посебну подршку.

Евалуацију врши мултидисциплинарни тим (психолог, логопед, аудиолог и дечији неуролог) Дијагнозу поставља логопед с обзиром да је дисфазија језички проблем.

Колико је дисфазија распрострањена?

Савремена истраживања сугеришу да се инциденца развојне дисфазије креће чак до 7-8% код деце предшколског узраста.

Како учитељи могу помоћи?

Приступи који се могу користити за побољшавање вербалног разумевања у школи:

  • Дете треба да седи близу наставника. Тиме се олакшава и учитељу и детету употреба подстицаја или других стратегија које примењујете да бисте ангажовали дете.
  • У зависности од дететових језичких тешкоћа, требало би да упростите свој језик. То ће олакшати комуникацију. Нека реченице буду кратке. То ће му помоћи у декодирању примљених информација.
  • Треба бити сигуран да ученик добро разуме речник који се користи у учионици (и давати родитељима листу речи које дете треба да савлада)
  • Када дете има значајних тешкоћа да разуме оно што је речено треба користити: знакове, понављање, давање модела, претерано наглашавање, гестове, изразе лица, илустрације, писане речи и парафразирање реченица да би се помогла комуникација. У зависности од узраста детета, некада помаже да укључите дете у избор стратегије која њему највише помаже.
  • Користите визуелне материјале за илустрацију идеја, упутстава, процедура и активности, на тај начин наглашавјући тему о којој се расправља на часу.
  • Снимање учитељевих предавања (као замена за белешке) може бити од користи.
  • Обраћајте се детету директно ословљавајући га, остварујући контакт очима са њим или га додирујући док се нешто објашњава или се дају групна упутства. Тако ћете бити сигурни да имате његову пажњу.
  • Проверити да ли је ученик разумео тако што ћете од њега тражити да понови оно што је речено.
  • Повезујте вербалну информацију са специфичним предметом, радњом и догађајем да бисте подстакли боље разумевање; коришћењем конкретног материјала и илуструјући објашњења демонстрацијама.
  • Избегавајте претерану аудитивну, визуелну и вербалну стимулацију тј. сталну позадинску буку.
  • Говорите спорије. То ће олакшати обраду информација аудитивним путем. Међутим, важно је да говор не буде превише спор како се не би изгубио континуитет поруке.
  • Понављајте и преформулишите оно што сте рекли
  • Подстакните разумевање алудирајући на дететова искуства, ситуације из свакодневног живота, личне ствари или фотографије, а потом се полако удаљавајте од њих. Дајте примере након представљања нове идеје.

VI УПОЗНАЈТЕ ПОРЕМЕЋАЈ ПАЖЊЕ СА ХИПЕРАКТИВНОШЋУ

Шта је AДД или AДХД?

Поремећај пажње са хиперактивношћу, у литератури га можете наћи под скраћеницом „AДХД“ (енглески – Attention Deficit Hyperactivity Disorder) или „АДД“ (енглески – Attention Deficit Disorder), један је од најчешћих поремећаја понашања у детињству. Људи са AДХД имају проблема у многим областима живота, укључујући кућу, школу, посао и односе са другим људима.

Поремећај пажње са хиперактивношћу је неуролошки поремећај који погађа појединца у четири главне категорије:

  1. Пажња – Изазивајући проблеме у обраћању пажње, фокусирању на задатке, или завршавању задатака, посебно ако то нису занимљиви задаци.
  2. Досада – Уколико задатак није јако стимулативан, као видео игра, ТВ програм или играње напољу, деци са поремећајем пажње задатак врло лако досади (посебно им лако могу досадити домаћи задатак, задаци из математике, кућни послови), па зато многи од тих задатака никада ни не буду урађени.
  3. Хиперактивност – Многи појединци са AДХД су хиперактивни, увек „у покрету“ и неуморни.
  4. Импулсивност – Изазивајући мањак самоконтроле. Импулсивна понашања или избори могу изазвати пустош у односима са другима, послу, школи или животу уопште.

Који су узроци AДХД?

Родитељи, учитељи и вршњаци морају имати на уму да дете са AДХД није само изабрало да се тако понаша. Деца са AДХД желе да контролишу своје понашање и да покушају да буду послушна, али бивају осујећена у томе због биолошког поремећаја који имају.

 Истраживачи сумњају на дисбаланс неуротрансмитера (хемикалија које контролишу понашање), и абнормални метаболизам глукозе.

Скорашња испитивања мозга пронашла су веома смањен проток крви  и електричне активности у фронталним деловима мозга. То су делови мозга који прате и контролишу понашање, пажњу и инхибиције и обављају стратешко планирање и постављање циљева. Употребом стимулативних лекова повећава се количина електричне активности, приближно до нормалног нивоа, и количина протока крви чиме се омогућава мозгу да контролише инхибиције и усмерава пажњу.

Колико је AДХД распрострањен?

Поремећај пажње погађа око 5% деце и тинејџера и око 3% одраслих.

Код мање од половине долази до знатног смањивања симптома у адолесценцији или одраслом добу.

Ако се не третира, овај поремећај може имати дугорочне негативне последице у адолесценцији и одраслом добу.

 Врсте AДХД

 

Овај поремећај има различите „манифестације“ или „типове.“

Код неких, он има озбиљан утицај на понашање, а код других он јако утиче на учење. За групу у средини, он само утиче на њихову пажњу, фокус, концентрацију и способност да се посао до краја заврши.

Постоје три подкатегорије овог поремећаја:

 

AДХД – Предоминантно непажљив тип (непажљив, дистрактабилан и неорганизован)

AДХД – предоминантно хиперактивно-импулсивни тип

AДХД – комбиновани тип (непажљив, дистрактабилан, неорганизован, хиперактиван, неуморан и импулсиван)

 

1.    Пажња

Студије показују да је способност концентрације бољи показатељ академског успеха од осталих мера академских способности.

Обраћање пажње

Многа деца са проблемима пажње обраћају пажњу на све у свету око њих подједнако. То значи да они исто време посвећују додиру одеће на својој кожи, зујању сијалице изнад главе, деци која се напољу играју и задатку из математике који је испред њих. То, наравно, представља проблем у случају када они треба да обрате пажњу само на задатак из математике или на наставника.

Недостатак флексибилности пажње

Део проблема код AДХД је и недостатак флексибилности пажње.

Особа без AДХД има способност да се пребацује са пажње која је усмерена на специфични задатак, који јој је дат, на врсту пажње која је глобална, много пута у само неколико секунди.

Када год то пожели, неко без AДХД, може се пребацити са читања књиге, на брзо прегледавање просторије да би видео где су деца и шта она раде, па да се потом, врло брзо, врати фокусирању на читање.

Без AДХД, ми имамо флексибилност у својој способности усмеравања пажње. Можемо се пребацивати са специфичног фокуса на глобални фокус према својој вољи и то веома брзо.

Особе са AДХД немају такву исту флексибилност.

Особама са AДХД веома је тешко да се пребаце са глобалног фокуса, какав могу имати на одморима између часова, на специфичан фокус који је потребан онда када се врате у учионицу да би учили математику или радили задатке који су испред њих.

2.    Досада

Многа деца са поремећајем пажње имају тешкоће у концентрисању на специфични задатак који је испред њих, посебно ако раде на нечему као што је домаћи задатак или послови по кући, који су само мало интересантни или нису интересантни уопште.

Деца са AДХД морају бити врло мотивисана, врло узбуђена, врло заинтересована ониме што раде да би могли на то да усмере пажњу.

Њима је много тешко да усмере пажњу на нешто што није интересантно или није мотивирајуће што би се могло односити на 85% школских задатака, и око 100% кућних послова.

  1. Шта је “хиперактивност”?

Једна од дефиниција хиперактивности је: „висок ниво моторне активности која није усмерена ка неком циљу.“

Дете са високим нивоом моторне активности која је увек усмерена ка неком циљу не можемо назвати клинички хиперактивним. Оно ће можда бити будући спортиста или нуклеарни физичар.

Нас брину деца која скачу са једне активности на другу, на начин неприкладан свом  узрасту.

На хиперактивност се често гледа као да је дете „претерано побуђено“.

Постоји део мозга који константно скенира окружење да би видео постоје ли неке промене у њему. Ако је нешто промењено, тај део мозга поставља питање “Да ли је та нова ствар у окружењу добра или лоша? Да ли је то нешто добро за јело или ће ме то појести? Како би требало да се осећам према тој новој ствари? Треба ли да ми се свиђа или треба да је се плашим?”

Код многе деце са AДХД, која су хиперактивна, овај део мозга је превише осетљив, и зато се таква деца врло лако препадну или уплаше, претерано реагују на ствари, дирају све око себе и врло су нервозна.

Изгледају као да никада не могу једноставно да се опусте.

Нека од ове деце такође имају брзу нарав, кратак фитиљ. Она су понекад експлозивна. Често губе пријатеље због своје нарави, и често делују као да прелећу преко људи као торнадо.

Али, као што смо рекли, много деце са AДХД нису хиперактивна. Већина такве деце су девојчице, које теже да седе у задњим редовима учионице и тихо добијају двојке и тројке, иако сви знају да би требало да добијају четворке и петице.

Деца са AДХД (без хиперактивности) су обично повучена и непопуларна. Деца са AДХД без хиперактивности су она коју називамо „лењим“, а на родитељском се њиховим родитељима говори: „Он/она би могао/ла постићи много бољи успех само када би се мало више потрудио/ла.“

4.    Импулсивност

Импулсивност се јавља у две области:

  1. Импулсивност у понашању – ствари које радимо
  2. Когнитивна импулсивност – начин на који мислимо и правимо изборе

1.    Импулсивност у понашању

AДХД особе са импулсивношћу у понашању не застају да размисле пре него што нешто ураде.

Без обзира колико сте им пута рекли „прво стани и размисли,“ следећи пут када се нађу у истој ситуацији они ће, вероватно, поново урадити исту импулсивну ствар.

Научне студије су показале да су људи са AДХД мање реактивни од других на фидбек који долази из окружења као што су последице, награде и казне. Деца са AДХД често не уче из претходних грешака.

Њихов праг учења је веома висок и, ако их не заинтересујете или их не мотивишете довољно да бисте прекорачили тај праг, они не уче, и праве исте грешке изнова и изнова.

AДХД деца са импулсивношћу у понашању често:

  • Делују без размишљања
  • Убацују се преко реда
  • Не могу да сачекају свој ред у игри
  • Избрбљавају одговоре у учионици
  • Говоре када би требало да ћуте
  • Могу показивати агресивно понашање
  • Прегласна су
  • Некада се туку и свађају,
  • Често имају лоше социјалне вештине, што је наравно погубно за тинејџере са AДХД
  • Импулсивно говоре погрешне ствари у погрешно време

Они могу изаћи са неким друштвом једанпут, али тешко да ће  изаћи и други пут, зато што ће, сто посто, импулсивно избрбљати нешто неприкладно у датој ситуацији. Остали тинејџери се питају: „Ко је овај лик?“, и често почињу да га избегавају.

 Такође, понекад, ова деца не успевају да науче оне суптилне социјалне знакове које су сви други већ научили, тако да су они социјално неспретни често ни сами не знајући зашто.

2.    Когнитивна импулсивност

Когнитивна импулсивност значи да они много нагађају. Нагађење је њихов метод избора при решавању проблема.

Когнитивно импулсивна деца са AДХД правиће велики број нагађања у кратком временском периоду. Ако им усмено поставите питање са више понуђених одговора, врло брзо ћете их видети како нагађају који је прави: „то је овај, не то је овај, не, чекајте, то је овај”, док се ви коначно не умешате, и када погоди прави одговор кажете: „да тај је!” Наравно то само поткрепљује његово нагађање.

Когнитивно импулсивна деца са AДХД имају врло ограничене стратегије решавања проблема. Они не застану, погледају проблем и потом кажу: „Добро, прво бих ово могао овако да урадим, онда да урадим ово и онда ћу бити готов.“ Они не приступају решавању проблема на тај начин. Они обично само погађају и пуштају да покушаји и грешке иду својим током.

Бити брз НИЈЕ проблем, али је проблем бити брз и нетачан.

AДХД и IQ

AДХД није повезан са IQ нити интелигенцијом.

Нека деца са AДХД имају  IQ испод просека, а нека су чак ретардирана.

Нека деца са AДХД имају натпросечни IQ, а нека су чак генијалци.

Већина деце, па тако и већина деце са AДХД просечне је интелигенције.

Њима је само јако тешко у окружењу учионице.

Утицај на учење и школу

Можете ли замислити најтеже окружење за дете које има потешкоће да седи мирно, тешкоће у усмеравању пажње и које је волело да прича са другом децом?

Замислите да то дете мора свакодневно да иде у то окружење, и да се при том од њега очекује да постиже у том окружењу исти ниво резултата као и деца која немају проблема са пажњом.

Проблеми у учионици

У ствари, ако размислите о томе, учионица је то окружење које је најтеже за ту децу. Има много ометајућих фактора а од њих се тражи да седе мирно, да се не мрдају, не причају, да усмеравају пажњу на релативно незанимљиве радне листове и раде на задатку док га не заврше. Ни једна од ових ствари није лака за AДХД децу. Али ипак, дан за даном, они одлазе у школу.

Често, деца са AДХД имају потребу за специјалним школовањем, али то није увек случај. Већина ове деце могу бити успешна и у редовној школи уз неку врсту помоћи.

Деца са AДХД имају високу инциденцу осталих сметњи у учењу. Проблеми са математиком, читањем и писањем могу се јавити код око 30% особа у овој дијагностичкој групи.

Код детета са AДХД увек се виђа ниже постигнуће него што би оно требало да буде у односу на IQ Ако би требало да буду одлични ђаци, они су уместо тога добри. Ако би требало да буду врло добри ђаци, они су довољни.

Многа деца са AДХД „ударе у зид” у школи како школска година протиче. Сваке недеље, они мало по мало заостају, све док не заостану толико да им постаје немогуће да тај заостатак надокнаде.

Они губе своје домаће задатке, чак иако су провели сате радећи их. Они много уче, да би се припремили за контролне, само да би сутрадан све погрешно урадили. Они једноставно заостају све више и више са сваком недељом која пролази.

Трећи разред

AДХД се најчешће препознаје у трећем разреду.

То је тренутак када деца најчешће ударе у  „академски зид.“ У трећем разреду, од њих се очекује да све више и више посла одрађују самостално, а и задаје им се више домаћих задатака.

Пети разред

Такође, у петом разреду, када дете добија много наставника, многа деца која су нашла начине да компензују своје потешкоће раније, потпуно се изгубе у том новом окружењу.

Последице у каснијем животу

Студије деце са AДХД показују да 23-45% њих има малолетничке пресуде. Процењује се да 70% малолетних деликвената имају AДХД, као и  40% одраслих затвореника.

AДХД се наставља и у одраслом добу. Иако су способни боље да фокусирају пажњу, њихово импулсивно понашање и даље остаје неприкладно. Дезорганизација, заборавност и мања продуктивност ометају њихов квалитет живота.

Какав је осећај имати AДХД?

Имати AДХД је као да вас ставе у мрачну собу, са стварима разбацаним унаоколо, тако да вас саплићу. Нисте добили батеријску лампу… а сви остали јесу. Ви се саплићете по соби, налећете на ствари, све док на крају не научите изглед собе. Затим вас неко пребаци у нову собу, и цео процес почиње из почетка.

То је као да имате вихор у свом уму. Све изгледа као да лети унаоколо и ништа не остаје на месту. Неки су упоредили тај осећај са гледањем како неко мења канале на ТВ-у сваких пет секунди. Можете добити општу идеју о ономе што се дешава, али пропуштате већину садржаја.

Савети учитељима деце са AДХД

Доследност је кључ у помоћи деци са AДХД. Они се јако тешко носе са променама, чак и када су те промене позитивне. Они имају потребу за осећајем спољашње структуре, зато што им недостаје осећај унутрашње структуре. Концентрацију и пажњу најбоље је подстаћи кроз припрему и структуру.

Деца са AДХД имају само две врсте времена… много или нимало. Они су обично лоши у организовању свог времена и требају вас да им помогнете да раставе задатке на мање компоненте.

Често је од помоћи смештање деце са AДХД у предњи део просторије (најближе табли или месту са кога наставник врши предавање). Ако је дете десноруко, смештање у предњи десни угао учионице минимализује број деце коју гледају да се мешкоље док пишу.

Пробајте да избегнете смештање деце са AДХД на узвишења у учионици или у ситуације у којима више деце заједно обављају неки задатак. То максимализује њихову дистрактабилност.

Користите боје и облике да бисте им помогли да се организују.

Покушајте да обезбедите тихо место за рад, у коме нема ометајућих фактора, када је потребан рад на месту.

Хиперактивним ученицима, који имају потребу за сталном активношћу, помоћи ћете да одрже пажњу ако им дозволите да се играју са нечим у рукама, нпр. лоптом пластелина.

Такође би им требало омогућити да праве кратке, контролисане паузе. То би требало организовати  тако да се минимализује узнемиравање и самог тог ученика и друге деце у разреду. Генерално, ретко ћете морати да се бринете да ће ученици злоупотребити своју привилегију. Штавише, таква допуштења су неопходна да би ученик научио да препозна када треба да направи паузу, пре него што постане неконцентрисан и почне да ремети рад у учионици.

Пробајте да радите у оквиру дететовог распона пажње. Често мењајте врсту активности да би дете могло да настави да ради продуктивно.

Често остварујте контакт очима са учеником

Запамтите да ова деца имају тенденцију да чине да се људи око њих свађају. Покушајте да не заузмете „осуђујући“ став било као родитељ или као наставник.

Многа од ове деце су визуелни типови ученика. Пробајте да ствари учините више визуелним или тактилним, па ће их они можда боље разумети. Уместо да памте речи, замолите их да „направе филм у глави па да га поново пусте“ .

Немојте бринути ако се осећате фрустрираним… тако се осећају и њихови родитељи а и сама деца. Само немојте схватати њихово понашање као нешто што је усмерено лично против вас, зато што  у већини случајева заиста и није.

VII  КАКО МОЖЕМО ПОМОЋИ ДЕЦИ СА СМЕТЊАМА У УЧЕЊУ?

Када мотивација постане превише слаба

Многим ученицима са сметњама у учењу недостаје мотивација. Мотивација ствара енергију и када она постане преслаба, радост и ентузијазам често недостају. То не утиче само на одређени предмет у школи, већ на дететову укупну животну ситуацију. Када доживљавају мање радости и задовољства, негативни афекти играју  главну улогу. Није необично да негативне мисли о себи потпуно надвладају. Да бисмо били способни да одржимо мотивацију, неопходан је истински осећај успеха. Докле год дете има тај осећај, оно је свесно своје компетенције а не само својих ограничења. Жеља да се настави са учењем расте.

Важно је да ученик буде мотивисан да успешно заврши своје задатке. Ако је то проблем, задатак би требало да буде толико кратак да не постоји ризик од неуспеха. У супротном, ученик ће развити „лошу навику“ да почне са ометајућим активностима чим се мало умори, сусретне са потешкоћом или изненада изгуби интерес.

Развијање мотивације захтева од ученика да увежбавају снагу своје воље. Недостатак мотивације често потиче од ниског самопоуздања. Ако они имају негативну слику о себи, неопходно је почети тако што ћемо повећавати њихово поверење и самопоуздање. Ако ученик има јако уверење да ће увек доживети неуспех, од највеће је важности да се супротставимо тој идеји са позитивнијим сликама.

   Ученици се не развијају нити много уче из сталног неуспеха. Они тако само уче како да избегну оно што им је тешко и понижавајуће. Учитељи и родитељи могу много тога да ураде да би повећали ниво мотивације. Морате запамтити да су ти ученици често ментално крхки и да им је потребно много подизања самопоуздања пре него што ће технике које ћемо навести почети да делују. Циљ је помоћи да се развије став „ја то могу“, јер је такав став основа за успех.

Стратегије за побољшавање мотивације:

  • Увек се ослањајте на претходно знање, то значи да заиста треба да разумете где се ваш ученик академски налази.
  • Подрудите се да препознате и похвалите СВЕ напоре и покушаје ученика да се поправи. Пружајте му много вербалних и невербалних подстицаја.
  • Омогућите прилике за вршњачко менторство, другарство, развој социјалних вештина и заједничко учење кад год се укаже прилика за то.
  • Користите графичке организаторе да помогну ученику.
  • Пружите непосредан фидбек за рад на задатку, завршавање задатка, солидан труд и показано побољшање у свакој прилици.
  • Подстичите самосталност и у свакој прилици пружите позитиван фидбек када ученик добро ради самостално.
  • УВЕК се фокусирајте на ученикове способности а НЕ на неспособности.
  • Дајте детету прилику да вам пружи повратну информацију, нека вам он/она каже зашто мисли да сте задовољни са њим/њом.
  • Увек пружајте прилике, током целог дана, у којима ће ученик доживети успех.

Запамтите, доследност у приступу ће помоћи у измени нежељеног понашања (недостатка мотивације), ваше време и стрпљење ће се исплатити и полако али сигурно ваш ће труд бити награђен. Останите позитивни!

Акомодација ученика са сметњама у учењу у оквиру учионице

Подучавање ученика са сметњама у учењу у свим ситуацијама у учионици је заиста изазовно. И учитељи у редовним и учитељи у специјалним школама траже акомодације које унапређују учење и вођење разреда ученика хетерогених способности.

Важно је пронаћи акомодације које је разумно тражити од учитеља да примењују у свим ситуацијама у учионици.

Следеће акомодације делују разумно и обезбеђују оквир за помоћ ученицима са проблемима у учењу да би могли да постигну успех у редовном и у специјалном школовању.

Прилагођавање материјала

Ученици проводе велики део школског дана у интеракцији са материјалима. Већина наставних материјала даје наставницима мало упутстава за подучавање разреда ученика који уче различитим темпом и на различите начине. Овај одељак бави се акомодацијама које подстичу учење разноликих ученика. Често, волонтери и ученици могу помоћи да се развију и примене различите акомодације. Прилагођавање материјала укључује следеће:

  1. Користите диктафон. Многи проблеми са материјалом везани су за тешкоће у читању. Диктафон је често одлично средство за превазилажење овог проблема. Упутства, приче и одређене лекције могу бити снимљени на траку. Ученик може изнова преслушавати снимак да би јасно разумео упутства или концепте. Такође, у циљу побољшавања вештине читања, ученик може у себи читати речи онако како су оне снимљене на траци.
  2. Разјасните или поједноставите писана упутства. Нека упутства писана су у виду пасуса и садрже много јединица информација. То може бити поразно за поједине ученике. Наставник може подвући или истаћи важне делове упутства. Прерађивање упутстава, такође, често може бити од помоћи.
  3. Прикажите мању количину посла. Учитељ може вадити стране из радних свезака и материјала да би ученицима који постају забринути кад виде колико морају да ураде, презентовали више мањих задатака. Ова техника спречава ученика да прегледава читаву радну свеску, текст или материјал и да се потом обесхрабри због количине посла који треба да обави. Такође, учитељ може смањити обим рада уколико му делује преобимно.

Нпр., учитељ може тражити од ученика да уради само непарне задатке или само задатке поред којих му он стави звездицу, или му може дати одговоре на неколико задатака а тражити од ученика да реши остале. На крају, наставник може поделити радни лист на делове и упутити ученика да уради одређени део. Радни лист се лако може поделити цртањем хоризонталних линија и писањем речи „почни“ и „стани“ унутар сваког дела.

  1. Блокирајте друге стимулусе. Ако ученика лако ометају визуелни стимулуси на пуном радном листу, може се користити празан лист папира да се прекрију делови странице на којима се тренутно не ради. Такође се могу користити маркери да би се потпомогло читању, а прозори исечени у папиру могу се користити за приказивање појединачних задатака из математике.
  2. Истакните битне информације. Ако адолесцент може читати текст из уџбеника али има проблем у проналажењу битних информација, наставник му их може истакнути коришћењем маркера.
  3. Лоцирајте место у потрошном материјалу. У потрошном материјалу који захтева секвенционално напредовање (као што су радни листови), ученик може исећи доњи десни угао страница које су завршене. Када су све завршене странице тако исечене, ученик и наставник могу одмах пронаћи страницу коју треба прегледати или урадити.
  1. Обезбедите додатне активности за вежбање. Неки материјали не садрже довољно вежбања, потребних да би се овладало датом вештином, ученицима са сметњама у учењу. Учитељи тада морају обезбеђивати додатни материјал за вежбање. Препоручене вежбе укључују едукативне игре, активности учења са вршњацима, материјале за вежбање самокорекције, компјутерске програме или додатне радне листове.
  2. Обезбедите речник термина из садржаја. На вишем нивоу, специфични језик делова садржаја захтева пажљиво читање. Ученици често имају користи од речника термина везаних за садржај.

Акомодације које се тичу интерактивног подучавања

Задатак задобијања пажње ученика и њиховог упошљавања у одређеном временском периоду, захтева много учитељских и менаџерских вештина. Подучавање и интеракције требало би да обезбеде успешна искуства учења за сваког ученика. Неке од акомодација које подспешују процес интерактивног подучавања су:

  1. Користите експлицитне процедуре подучавања. Многи материјали у себи не садрже наговештаје за употребу експлицитних процедура поучавања, тако да учитељи морају адаптирати материјал да би укључили ове процедуре. Учитељи могу укључити експлицитне кораке поучавања у лекције које предају (тј. демонстрирајте вештину, обезбедите вођену вежбу, понудите корективни фидбек, задајте самостално вежбање, пратите вежбање и на крају направите ревизију)
  2. Понављање упутстава. Ученицима који имају тешкоће у праћењу упутстава често помаже ако од њих тражимо да понове упутства сопственим речима. Ученик може поновити упутства другу из клупе ако је наставник заузет.

Следеће сугестије могу помоћи ученику да схвати упутства:

(а) ако се упутство састоји из неколико корака, раставите упутство на мање делове;

(б) упростите упутства дајући један по један део и пишући сваки део на табли упоредо са изговарањем на глас;

(в) када користите писана упутства, уверите се да ученици могу да прочитају и разумеју речи као и да разумеју смисао реченица.

  1. Држите се дневних рутина. Многи ученици са проблемима у учењу имају потребу за структуром дневих рутина да би знали шта треба да ураде и да би урадили оно што се од њих очекује.
  2. Обезбедите копију бележака са предавања. Наставник може дати копију бележака ученицима који имају тешкоће у хватању бележака током предавања.
  3. Обезбедите ученику графички организатор. Главне црте, нацрт, дијаграм или празну мрежу можете дати ученику да попуњава током предавања. То помаже ученику да усмери пажњу на слушање кључних информација и увиди односе међу концептима и информацијама које су са њима повезане.
  4. Користите инструкције корак по корак. Нова или компликована информација може се представити у виду малих секвенционалних корака. То помаже ученицима са ограниченим предзнањем који требају експлицитно подучавање или подучавање део-до-целине.
  5. Симултано комбинујте вербалне и визуелне информације. Вербална информација може се и визуелно представити (нпр. на дијапројектору или на наставним листићима).
  6. Пишите кључне ствари или нове речи на табли. Пре предавања наставник може написати нове речи или кључне ствари на табли.
  7. Направите балансиран однос између предавања и активности. Треба се потрудити да се направи баланс између усменог предавања са визуелним информацијама и активности у којима учествују ученици. Такође треба наћи равнотежу између рада у великој групи, рада у малим групама и индивидуалних активности.
  8. Користите мнемоничку инструкцију. Мнемоничка средства могу се користити да би се помогло ученицима да запамте кључне информације (нпр. памћење почетних слова речи код набрајања) или кораке у стратегији учења.
  9. Ставите акценат на свакодневну ревизију. Свакодневна ревизија претходно наученог или претходних лекција може помоћи ученицима да повежу нове информације са претходним знањем.

Прилагођавање учениковим способностима

Ученци се знатно разликују по својим способностиима у различитим видовима показивања  знања. Нпр. ученици се разликују по својој способности да усмено одговарају, учествују у дискусији, пишу слова и бројеве, пишу саставе, цртају објекте, раде у бучном окружењу и читају, пишу или говоре брзим темпом.

Осим тога, ученици се разликују по својој способности да обрађују информације представљене у визуелном или аудитивном облику.

Следеће акомодације које се тичу начина примања и изражавања знања могу се користити да би се побољшала ученикова перформанса:

  1. Промените вид одговарања. Ученицима који имају тешкоће са финим моторним одговорима (као што је рукопис), вид одговарања може бити промењен у подвлачење, бирање између вишеструких понуђених одговора, разврставање или обележавање. Ученицима који имају проблем са фином моториком може се дати више места за писање одговора на радним листовима или им се може дозволити да одговарају на индивидуалним таблама.
  2. Обезбедите нацрт предавања. Нацрт помаже неким ученицима да успешно прате лекцију и праве добре белешке. Осим тога главне црте помажу ученицима да виде организацију материјала и постављају питања на време.
  3. Охрабрујте употребу графичких организатора. Графички организатори подразумевају организовање материјала у визуелни формат.
  4. Ставите ученика да седи близу наставника. Ученике са проблемима пажње можете ставити да седе близу наставника, табле или у радни део који је удаљен од ометајућих звукова, материјала или предмета.
  5. Охрабрујте употребу свеске задужења или календара. Ученици могу користити календаре да бележе када треба да предају радове, наводе активности везане за школу, бележе датуме контролних и писмених задатака и праве распоред школског рада.Ученик може са стране у свесци задужења направити посебан део или календар за бележење домаћих задатака.
  6. Смањите количину преписивања укључивањем информација или активности на наставним листићима или радним листовима.
  7. Научите ученике да окрену свеску у линије вертикално на математици. Свеска у линије може се окренути ветикално да би се помогло ученицима да пишу бројеве у одговарајућим колонама кад раде израчунавања задатака из математике.
  8. Користите знакове да обележите битне ставке. Звездице или тачке могу обележити питања или активности која носе већу тежину при оцењивању. То помаже ученицима да правилно распореде време током теста или завршавања радова.
  9. Направите хијерархијске наставне листиће. Учитељ може направити наставне листиће са задацима поређаним од најлакшег до најтежег. Почетни успех помаже ученику да почне да ради.
  10. Дозволите употребу помоћних средстава. Ученику се могу дати колоне са словима и бројевима да им помогну у правилном писању. Дозволите употребу помоћних средстава. Штапићи, жетони, и дигитрони помажу ученику у рачунању онда када су већ разумели математичке операције.
  11. Изложите примере радова. Примери урађених радова или задатака могу се дати ученику да би испунио очекивања и план у складу са њима.
  12. Користите заједничко учење. Учитељ може правити парове ученика различитих способности да ревидирају своје белешке, уче за тест, читају наглас једно другом, пишу приче или изводе лабораторијске експерименте. Такође, партнер може читати задатке из математике ученику са проблемима у читању да би их он затим решио.
  13. Охрабрујте дељење бележака. Ученик може користити индиго при хватању бележака које ће затим давати одсутним ученицима или ученицима са проблемима у учењу. То помаже ученицима који имају тешкоће у хватању бележака да се концентришу на предавање.
  14. Користите флексибилно време рада. Ученици који раде полако могу добити додатно време да ураде писмене задатке.
  15. Омогућите додатну вежбу. Ученицима је потребна различита количина вежбе да би овладали одређеном вештином или садржајем. Многи ученици са проблемима у учењу имају потребу за додатном вежбом да би добро савладали градиво.
  16. Користите замене или прилагођавања задатака. Ученицима се може дозволити да заврше неки пројекат уместо усменог одговарања и обрнуто. Такође, тест може бити дат у усменом или писменом облику. Нпр. ако ученик има проблема са писањем, учитељ му може дозволити да наведе само главне црте па да их потом усмено објасни уместо да их напише.

VIII ПРАКТИЧНИ ДОДАТАК

ЛИСТА ПРОВЕРЕ ДА ЛИ КОД ОДРЕЂЕНОГ УЧЕНИКА ПОСТОЈЕ СМЕТЊЕ У УЧЕЊУ

Ово је неформална листа провере. Може вам послужити у случају да посумљате да неко дете можда има потешкоће у учењу. Уколико дете има неки од ових симптома, требало би га упутити на даљу евалуацију код стручњака. Свака од ових сметњи може се јавити изоловано, или, што је чешће, у комбинацији. Индивидуализован програм третмана и акомодација требало би да узме у обзир све области у којима постоје сметње.

Ученик има проблеме у следећим областима:
Читање наглас Поштовање рокова
Разумевање прочитаног Одржавање ствари уредним
Памћење оног што је прочитано Осећај за правац
Спеловање Памћење редоследа (азбука, месеци у години..)
Читко обликовање слова Тачно преписивање
Читко писање Меша лево-десно
Писање реченица и пасуса Да каже праву ствар
Интерпункција Тачно изговарање речи
Граматика Разумљив говор
Праћење усмених упутстава Памћење математичких чињеница
Памћење онога што је речено Памћење математичких операција
Разумевање онога што је речено Способност рачунања напамет
Памћење распореда Заборавља научено из математике
Планирање унапред Постоји анксиозност због математике

БРЗИ СКРИНИНГ ТЕСТ ЗА ДИСЛЕКСИЈУ:

Да ли ________________________________ доживљава тешкоће у нечем од следећег?

КАДА ЧИТА, ПОСТОЈИ:

  • Лоше разумевање
  • Нагађање речи
  • Нагађање контекста / тока приче
  • Изокретања слова или речи
  • Прескакања речи
  • Убацивања речи
  • Подвлачења прстом или неким другим предметом
  • Тешкоће у читању наглас
  • Спора брзина читања
  • Тешкоћа у структурисању идеја
  • Писање само неопходног минимума
  • Тешкоће у преписивању писаног материјала (нпр. са табле)
  • Тешкоћа у препознавању грешака
  • Тешкоћа у памћењу једноставних или кратких речи
  • Спеловање исте речи на различите начине
  • Спеловање речи онако како она звучи (на часовима страног језика)
  • Лош концепт времена
  • Тешкоћа у организовању времена
  • Мешање датума и часова
  • Тешкоћа у праћењу директива или инструкција
  • Тешкоћа у присећању редоследа дана у недељи или месеци у години
  • Тешкоћа у присећању редоследа слова у азбуци
  • Тешкоћа у памћењу кратких спискова
  • Тешкоћа у присећању таблице множења

КАДА ПИШЕ, ПОСТОЈИ:

КАДА СПЕЛУЈЕ ПОСТОЈИ:

КАДА ТРЕБА ДА СЕ ОРГАНИЗУЈЕ ПОСТОЈИ:

КАДА СЕ ПРИСЕЋА ПОСТОЈИ:


БРЗИ СКРИНИНГ ТЕСТ ЗА AДХД:

Да ли ________________________________ доживљава тешкоће у нечем од следећег?

ПАЖЊА:

  • Често прави немарне грешке у школском раду
  • Бори се да одржи пажњу на задатку/игри
  • Често губи ствари које су му неопходне за рад (нпр. књиге, свеске, школски прибор)
  • Често има проблем у организовању рада или активности
  • Често избегава, не воли или се нерадо упушта у задатке који захтевају дужи ментални напор
  • Често изгледа као да не слуша када му се директно обраћате
  • Тешко му је да прати предавања и не завршава задатке
  • Често је забораван у дневним активностима
  • Лако му је скренути пажњу са онога што ради, дистрактабилан је
  • Често не може да држи руке или ноге у миру или се врпољи на столици
  • Често напушта место у учионици или на другим местима на којима се од њега захтева да седи
  • Често трчи унаоколо или се пење у ситуацијама у којима је то неприкладно чинити
  • Често има потешкоће да се игра или да у своје слободно време обавља активности у тишини
  • Често је „у покрету“ или се често понаша као да га покреће „мотор“
  • Често претерано прича
  • Често избрбљава одговоре пре него што је питање уопште завршено
  • Често има потешкоћу да сачека свој ред
  • Често прекида друге или им се намеће (нпр. упада у туђе разговоре или игре)

ХИПЕРАКТИВНОСТ/ИМПУЛСИВНОСТ:


ЛИСТА ПРОВЕРЕ СТРАТЕГИЈА

Следи листа провере стратегија које ће вам помоћи да изађете у сусрет потребама свих својих ученика. Ова листа провере ће вам помоћи да дате подршку ученицима са сметњама у учењу и AДХД у редовној учионици.

  • Ученици са посебним потребама седе у близини наставника.
  • Користим процедуре за одржавање буке на прихватљивом нивоу које сви ученици добро разумеју.
  • Имам посебно или одвојено место за израду тестова или самосталан рад на часу, за оне којима је потребно да буду „без дистракција“ како би могли да постигну успех.
  • Никада не предајем лекцију нити дајем упутства само усмено. Увек обезбеђујем графичке организаторе, писане или графичке инструкције такође.
  • Редовно, ако постоји потреба, пружам разјашњења, подсећања и опомене.
  • Ученици, којима је то потребно, имају дневни ред који морају редовно, заједно са мном, да прегледају.
  • За ученике којима је то неопходно постоји редовна комуникација кућа-школа.
  • Моје ставове о понашању у учионици сви јасно разумеју као и последице за неприкладна понашања.
  • Додатну помоћ, по потреби, ученици могу добити од мене или од друга из одељења.
  • Редовно дајем похвалу када их „ухватим“ да раде нешто добро.
  • Моји ученици су свесни мог система знакова и подстицаја који им помажу да наставе рад на задатку.
  • Никада не почињем предавање/упутства док не задобијем пуну пажњу целог одељења.
  • Дозвољавам додатно време „чекања“ мојим ученицима са посебним потребама.
  • Стално пружам мојим ученицима са посебним потребама повратне информације и увек подижем њихово самопоуздање.
  • Да ли се у оквиру свог програма обраћате специфичним стиловима учења ученика?
  • Да ли обезбеђујете активности које су мултисензорне и које узимају у обзир све стилове учења?
  • Да ли допуштате да ваши ученици са посебним потребама понављају предавања/упутства?
  • Да ли модификујете или скраћујете задатке да бисте осигурали успех?
  • Да ли имате методе које омогућавају ученику да му се текст напише и да ли они могу диктирати своје одговоре?
  • Да ли пружате прилике за кооперативно учење? Заједнички рад у групи помаже ученицима који заостају да разјасне ствари које су погрешно разумели.
  • Да ли имате јасна очекивања за све задатке?
  • Налазите ли времена да се забављате са својим ученицима и користите ли хумор када је то прикладно?
  • Да ли дозвољавате својим ученицима да повремено праве избор?
  • Да ли ваши ученици знају како да на прикладан начин привуку вашу пажњу?
  • Да ли пружате мотивишуће прилике за учење да бисте помогли ученику да остане укључен?
  • Да ли пружате помоћ у организацији и понављању претходно наученог?
  • Да ли дајете одговарајуће знакове и подстицаје који помажу ученику да се концентрише?
  • Да ли дозвољавате додатно време за обраду и разумевање информација?

Ако сте на већину ових питања одговорили са да, на правом сте путу да изађете у сусрет потребама ученика са AДХД и сметњама у учењу.

Само тако наставите!

Наставите са одличним радом!

Литература:

ADHD in Elementary school, Interventions for Elementary school teachers of ADHD students. htm. ADD/ADHD information library family of websites ADDinSchool.com. Internet. The information presented is for educational purposes only, and is not meant to replace appropriate medical advice.

Appalachia Educational Laboratory (AEL). 1996. Preventing Antisocial Behavior in Disabled and At-Risk Students.
on-line article Available at: http://www.ldonline.org/ld_indepth/add_AДХД/ael_behavior.html. Internet.

A Practical Guide to Learning Disabilities Authors: Denise Destrempes-Marquez – Louise Lafleur -Éditions Hôpital Ste-Justine, 1999

Attention Deficit Disorder, commercial site, Child Development Institute. Internet.

Attention Deficit Hyperactivity Disorder (PDF) – A comprehensive booklet on symptoms of ADD / ADHD, causes, and help for the condition. (National Institute of Mental Health). Internet.

Disability office, Dyspraxia Information Pack, sheet 20 pdf.,University of Oxford, Equal Opportunities. Internet

Healy, Ph.D., Jane M. (1999). Endangered Minds: Why Children Don’t Think and What We Can Do About It. New York, NY: Touchstone Books.

Identifying and Treating Attention Deficit Hyperactivity Disorder: A Resource for Home and School – A 2003 report by the U. S. Department of Education, (U.S. Department of Education)

Just The Facts, information provided by The International DYSLEXIA Association®, Fact Sheet # 51 – 10/02, Fact Sheet # 82 – 01/00, Fact Sheet # 49 – 05/04, Fact Sheet # 62 – 05/00, Fact Sheet # 76 – 01/00

Newman, Renee M. 1985a. Dyscalculia symptoms. Henderson, MI: Dyslexia and Dyscalculia Support Services.

on-line document Available at: Location: http://www.shianet.org/reneenew/calc.html. Internet.

Newman, Renee M. 1985b. Letter to my math teacher. Henderson, MI: Dyslexia and Dyscalculia Support Services. on-line document Available at: http://www.shianet.org/reneenew/teacher.html. Internet.

Newman, Renee M. The Dyscalculia Syndrome Master of Science – Special Education Thesis, M.S. Special Education Location: http://www.dyscalculia.org/thesis.html ©December 1998. Internet.

Prof. dr, Golubović M. Slavica, (1998). Klinička logopedija II. Beograd: Univerzitet u Beogradu,

Prof. dr, Vladisavljević Spasenija, (1991). Disleksija i disgrafija, logpedija IV. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Professor Brian Butterworth, Screening for Dyscalculia: A New Approach, SEN Presentation Summary, Mathematical Difficulties: Psychology, Neuroscience and Interventions. Oxford, September 2002.

Richards, M.A., Regina G. (2002). When Writing’s a Problem: Understanding Dysgraphia and Helpful Hints for Reluctant Writers. Riverside, CA: RET Center Press.

Sharma, Mahesh. 1990. Dyslexia, Dyscalculia, and Some Remedial Perspectives for Mathematics Learning Problems. Math Notebook: From Theory into Practice. no. 7, 8, 9 & 10. (September, October, November, & December).

Special Education Support Service: Information on Specific Speech and Language Disorder-2005. Internet

Teaching Children with Attention Deficit Hyperactivity Disorder: Instructional Strategies and Practices –2004 report  (U.S. Department of Education)

The Dyscalculia Syndrome Master of Science – Special Education Thesis by Renee M. Newman, M.S. Special Education Location: http://www.dyscalculia.org/thesis.html ©December 1998. Internet.

The Dyspraxia/DCD Association, Cork. Dr Pat Henn, Tips for Teens and Teachers with Developmental Coordination Disorder

The Dyspraxia Association of Ireland, Information on Dyspraxia. Internet

U.S. Department of Education (USDE). 1994. Attention Deficit Disorder: Adding up the facts. Washington, D.C. on-line article
Available at: http://www.ldonline.org/ld_indepth/add_AДХД/add_doe_facts.html#anchor543761. Internet.

Vail, Priscilla. (1987). Smart Kids with School Problems. New York, NY: Penguin Books.

Watson Sue, Teaching a Child with ADD / ADHD: Tips for Parents and Teachers, Checklist for Supporting LD and ADHD Students.htm. Internet.

Watson Sue, Accommodations, Modifications & Interventions, About.com. Available at : http://specialed.about.com/od/classroommanagement/Classroom_Management_and_Discipline_Strategies.htm. Internet.

What is Dyscalculia? © Dr B Adler, 2001 An e-book from Kognitivt Centrum Sweden http://www.dyscalciliainfo.org. Internet.

Превод и адаптација текстова

Маријана Томанић

 pnju@eunet.yu

ADHD

 Deficit pažnje / hiperaktivnost i posebne edukacijske potrebe

Uvod

„Zašto se moje dijete ne koncentrira u školi? Zašto ne sluša ? Zašto se stalno vrpolji, zapitkuje, nije mirno za stolom? Nestrpljivo je, upada u riječ, lako se razljuti. Djeca u susjedstvu se ne žele s njim igrati, drugi roditelji se žale na njega jer smeta djeci u razredu..“ To su neka od pitanja koja roditelji postavljaju u potrazi za rješenjem problema koji muči njih i njihovo dijete. Bilo da su u postupku dijagnosticiranja bilo da već znaju o čemu se radi, problem je i dalje prisutan. Sama dijagnoza ne rješava problem. Dijete je i dalje pretjerano nemirno, i dalje se ne koncentriše i dalje teško upravlja samo sa sobom. Ako ste i vi roditelj koji je suočen sa sličnim ponašanjima i teškoćama svoga djeteta, vjerojatno se suočavate sa poremećajem koji se naziva deficit pažnje/hiperaktivni poremećaj (ADHD).

Kakav je to poremećaj? Što ne valja? U početku je teško prihvatiti da se radi o poremećaju a ne o lijenosti, neposlušnosti, neodgovornosti… – jer –  vaše dijete izgleda fizički normalno, ništa izvana ne daje naslutiti da postoji problem. Intelektualno je uredno razvijeno ili čak vrlo bistro, često postavlja neobična i zanimljiva pitanja. Vjerojatno je prohodalo na vrijeme, govori, dobro čuje i vidi. No ako se zamislite prisjetićete se da je, odrastajući, u poređenju s drugom djecom, teže upravljalo samo sa sobom, sve je moralo biti odmah, bilo je puno nemirnije, nije pokazivalo interes za slikovnice, brzo bi prestajalo slušati priče, crtati, neprestano je tražilo vašu pažnju i nikako se nije moglo bar malo mirno samo zaigrati – besciljno bi tutnjalo kroz stan ili se penjalo na opasna mjesta….Biti roditelj tako zahtjevnom djetetu nije lako. Sigurno ste prolazili ili prolazite i sada kroz osjećaje ljutnje, okrivljujete dijete, sebe ili drugog roditelja za propuste, razočarani ste, tužni, ali najviše prestrašeni i zabrinuti. Želite da vaše dijete raste kao i ostala djeca, ne želite da bude obilježeno, neuspješno, nesretno. Tražite odgovore i pomoć. No, jednostavnog recepta nema. Svako je dijete posebno i različito reagira, no postoje savjeti koji vam mogu olakšati nošenje sa problemom, vama, vašoj obitelji i vašem djetetu. Kako se stručnjaci bave ADHD – om više od stotinu godina predlagani su i provjeravani različiti pristupi. Neki su se pokazali korisnima, neki ne. Ovdje ćemo nastojati vrlo jednostavno i kratko iznijeti ono što se znanstvenim provjerama pokazalo najuspješnije. A prvi korak je znanje o poremećaju, kako biste razumjeli zašto vaše dijete ima problem, kako biste znali da ono nije za taj problem krivo ni odgovorno i kako biste svoje dijete osnažili, ohrabrili, osposobili i zastupali u situacijama kada ono samo to ne može.

Krenimo od određivanja (definicije): ADHD je  razvojni poremećaj nedostatka inhibicije ponašanja koji se očituje kao razvojno neodgovarajući stupen nepažnje, pretjerane aktivnosti i impulsivnosti, a otežava samoregulaciju i organizaciju ponašanja u odnosu na budućnost. Što to znači? To znači da je dijete u poređenju  sa svojim vršnjacima znatno nemirnije, teško se koncentriše, naglo je u svojim reakcijama, izrazito teško se organizuje i orjentiše u odnosu na budućnost, zahtjevnije je od svojih vršnjaka… Termin razvojni poremećaj znači da su se navedena i slična ponašanja pojavljivala u dobi do ili oko sedme godine, mada ih vi možda niste doživljavali kao problem.

Kako se sve ponašaju djeca sa ADHD-om?

Osobine djece s ADHD-om

Sva djeca sa navedenim poremećajem ne pokazuju ista ponašanja, a sva ponašanja (simptomi) se ne javljaju na isti način u svim situacijama. Ponašanja se tipično pogoršavaju u situacijama u kojima se traži trajnija pažnja ili mentalni napor (npr. grupne situacije kao što su učenje u  razredu, zajednički ručak) ili kojima nedostaje privlačnosti, vedrine, dinamike, nečeg novog (npr. slušanje učitelja, slušanje, čitanje ili pisanje dužih tekstova, a u odrasloj dobi je to rad na stalno istim i monotonim poslovima).  Teškoće su puno manje ili ih nema ako je dijete pod vrlo strukturiranom i dosljednom kontrolom, bavi se nekom vrlo zanimljivom aktivnošću – na igralištu, prilikom igranja na računaru, u interakciji jedan naspram jedan sa odraslom osobom (pomoć u učenju, kod psihologa, ljekara ili sl.), ili dok ga se često nagrađuje za primjereno ponašanje (Barkley, 2000).

Djeca mogu imati kombinovane teškoće – i sa pažnjom i sa pretjeranom aktivnošću i sa impulsivnim ponašanjem, ali se mogu javljati i samo u jednom području.

Teškoće u održavanju pažnje

Ana je mirna, draga djevojčica. Polazi šesti razred osnovne škole. Majka je dovodi kod psihologa jer više ne zna što da radi. Misli da je Ana lijena, jer ne razumije zašto djevojčica koja je intelektualno uredno razvijena nije zainteresirana za školu i zašto nije uspješna. Razrednica primjećuje da Ana često gleda kroz prozor, ne prepiše sve sa table i ne prati nastavu. Majka bi željela da je djevojčica samostalna u pisanju domaće zadaće ali njoj to ne uspijeva. Traži da neko sjedi kraj nje, ne može raditi  koncentrisano duže od pola sata. Roditelji se ljute na djevojčicu a ona je sve povučenija, tužnija i misli za sebe da je nije dovoljno pametna. U razgovoru sa psihologom djevojčica otkriva da joj je u školi teško usredotočiti se na izlaganje učitelja  kada ih samo mora slušati, pažnja joj bježi ako je niko ne podstiče i ne hrabri, odvlače joj pažnju druga djeca, kada  jednom prekine rad teško može nastaviti gdje je stala. Ne javlja se samoinicijativno za odgovaranje jer nema samopouzdanja. Teško joj je organizovati se kod učenja i pisanja domaće zadaće, voljela bi da je neko pokraj nje i pomogne joj rasporediti obaveze.

Djevojčica Ana iz našeg primjera ima poremećaj u održavanju pažnje koji nije uočen na vrijeme, pa su nastale emocionalne teškoće u nemogućnosti snalaženja u za nju prezahtjevnim situacijama.

Djeca koja imaju poremećaj u održavanju pažnje  često se ne mogu usmjeriti na detalje, imaju teškoća pri obavljanju zadaća ili u igri, čini se da ne slušaju i kad im se direktno  obraća, često ne prate uputstva i ne dovršavaju školski zadatak, kućne poslove ili dužnosti na radnom mjestu (NE zbog prkosa ili nerazumijevanja uputstva). Odsutni su mislima, rastreseni, sanjare. Ne uključuju se u grupne razgovore, ne javljaju se za odgovaranje u razredu. Često imaju poteškoća s organiziranjem zadataka i aktivnosti, rade pogreške u školskom zadatku, poslu ili u drugim aktivnostima. Često izbjegavaju, ne vole ili odbijaju zadatke koji zahtijevaju trajniji mentalni napor (npr. školski ili domaći zadatk). Sporo se vraćaju na zadatak ili se uopšte na mogu vratiti ako su prekinuti,  zaboravljaju dnevne aktivnosti. Često gube stvari potrebne za ispunjavanje zadaća ili aktivnosti (npr. igračke, školski pribor, olovke, knjige, alat). Često ih ometaju vanjski podsticaji, a u obavljanju školskih i domaćih zadataka zahtijevaju stalnu pomoć. Često su povučeni, ne uključuju se u društvo vršnjaka, osamljeni su. U razredu ne stvaraju probleme pa mogu biti zanemareni, optužuje ih se da nisu zainteresirani za školu, da su lijeni. Često roditelji kažu: „Da se samo malo potrudi imala bi izvrsne ocjene, ali tako je lijena…“.

Kod djece vrtićke dobi simptomi nepažnje se ne primijete lako, jer su manja djeca više motorno aktivna i ne postavljaju im se često zahtjevi za trajnijim održavanjem pažnje. Međutim, osjetljivim posmatranjem može se uočiti razlika, jer se i njihova pažnja može održavati u različitim situacijama. Prosječno dvogodišnje i trogodišnje dijete  može sjediti s odraslom osobom i razgledati slikovnice, može sjediti u grupi i slušati kraću priču i sl.

 Hiperaktivno ponašanje

Majka dovodi šestogodišnju Ivanu na psihološki pregled jer djevojčica iduće godine polazi u školu, a još uvijek je jako nemirna. Ponašanje djevojčice ovako je opisala:

„Moja Ivana nigdje ne može mirno sjediti. Kada je bila mala morala sam skloniti sve ukrasne predmete sa polica jer se penjala po njima  i htjela dohvatiti sve što je vidjela. Dok nisam vidjela drugu djecu njene dobi mislila sam da je to normalno. Neprestano je morala biti pod nadzorom jer nisam znala kuda će se zavući. Sada su se samo promijenile situacije gdje se njen nemir vidi. Za vrijeme ručka se trese na stolici, lamata nogama, ispada joj pribor, neprestano priča. Slikovnicu uzme u ruke, prolista i odmah baci jer joj više nije zanimljiva., sa vršnjacima se vrlo kratko može družiti jer ne slijedi igru, neprestano je u pokretu i stalno ih nešto zapitkuje. Kod kuće neprestano želi biti kraj mene, prati me gdje god idem, a kad tražim da se sama igra brzo mijenja aktivnosti i najčešće juri po kući. Voli igre vani, penje se na penjalice, tobogan, ljulja se, trči. U tramvaju mi je neugodno jer se neprestano okreće, vrpolji, zapitkuje ljude oko sebe. Kada je bila mala to je bilo simpatično, ali sada će u školu i zabrinuta sam. Poznanici  mi kažu da sam previše popustljiva,  a ja ne mogu neprestano vikati  NEMOJ, NE,  SMIRI SE; jer ništa drugo u danu ne bih radila…“

Majka male Ivane  suočena je sa vrlo zahtjevnim ponašanjem svoje djevojčice, ali isto tako i sa nerazumijevanjem okoline. Ne možete neprestano kontrolirati hiperaktivno dijete i majka nije „kriva“ za opisano ponašanje.

Hiperaktivno ponašanje se  razlikuje ovisno o dobi i razvojnom stupnju. Iako su sva djeca vrtićke  i predškolske dobi između ostalog i motorički izrazito aktivna, kod djece sa ovim poremećajem ponašanje se bitno razlikuje: trajno su u pokretu i svugdje prisutna: jure naprijed-natrag, trče kroz prostorije (kroz kuću, vrtić), “izađu prije nego što su ušla”, skaču ili se penju po namještaju, imaju teškoća pri sjedilačkim aktivnostima – posebno u grupi (slušanje priče, crtanje). Imaju teškoće sa usnivanjem, malo spavaju, rano se bude, što traje i u kasnijoj dobi.

Kod školske djece s ADHD poremećajem teškoće se izražavaju na nešto drugačije načine. U razredu teško mogu duže mirno sjediti, često ustaju i vrpolje se ili sjede na rubu stolca. Vrte predmete, lupkaju rukama i pretjerano tresu stopala ili noge. Često ustaju od stola za vrijeme obroka, dok gledaju televiziju ili dok rade domaću zadaću. Roditelji često opisuju takvo dijete: „Nikad se ne umori, cijeli dan je u pokretu, kao da je navijen“. „Ako pogriješi, obeća da više neće pa opet napravi isto“, „Djetinjast je, samo bi se igrao“, „Navečer teško zaspi“, „Uvijek zakasni, nema osjećaj vremena“…

Kako djeca sazrijevaju, simptomi hiperaktivnog  ponašanja obično postaju manje uočljivi. Do kasnog djetinjstva i rane adolescencije pretjerana motorička aktivnost se može svesti samo na vrpoljenje ili osjećaj razdražljivosti i nemira.

Kod adolescenata i odraslih simptomi hiperaktivnog  ponašanja pretvaraju se u osjećaj nemira i teškoća s obavljanjem tihih aktivnosti u sjedećem položaju (mogu se javiti problemi sa završavanjem škole i zadržavanjem radnog mjesta, izbjegavaju se zanimanja koja ograničavaju spontano kretanje)

Impulzivnost

Djeca sa impulzivnim ponašanjem imaju problem sa ponašanjem koje se odvija bez razmišljanja. Često imaju teškoća s odgađanjem odgovora – “istrčavaju” s odgovorima prije nego je dovršeno pitanje. Nestrpljivi su, imaju poteškoća s čekanjem reda. Teško odgađaju zadovoljavanje želje, teško čekaju neki događaj zbog nedovoljne mogućnosti planiranja. Teško se odupiru trenutnom iskušenju, često prekidaju ili ometaju druge (npr. upadaju u razgovor ili igru). Roditelji se često žale da se brzo potuku sa drugom djecom, da se bave sa opasnim aktivnostima bez razmišljanja o mogućim posljedicama,  često im se dešavaju nezgode (npr. trče na ulicu za loptom). Često ne uvažavaju zahtjeve roditelja i učitelja, započinju razgovor u neprikladno vrijeme, ometaju druge, grabe tuđe predmete, diraju stvari koje ne bi smjeli, ludiraju se, drugi se mogu žaliti da ne mogu doći do riječi.

Uz impulzivnost se često javlja emocionalna nestabilnost koja se izražava kroz nisku toleranciju na frustracije pa dijete često plače, svađa se, ima provale bijesa. Zbog loših odnosa sa vršnjacima i okolinom općenito povlači se i osamljuje. Pretjerano je osjetljivo na kritiku, često druge okrivljava za vlastite probleme.

Slijedeći primjer pokazuje sa kakvim se teškoćama u školi možete susresti vaše dijete kada je  uz nemir i teškoće koncentracije prisutno i impulzivno ponašanje.

 

Petra je učenica trećeg razreda osnovne škole. Osjećajna je, znatiželjna, nemirna. Intelektualne sposobnosti na razini su višeg prosjeka. Majka je primijetila već u predškolskom periodu da je djevojčica aktivnija, nestrpljivija i osjetljivija od druge djece te sklona ispadima bijesa. Polaskom u školu započeli su ozbiljni problemi. Učiteljica se tužila na Petrino ponašanje. Nije mogla mirno sjediti, okretala  se naokolo, pričala sa učenicima, nije se koncentrirala  dovoljno dugo na postavljeni zadatak. Nije bila dovoljno ustrajna, nije stizala prepisati sa ploče. Rukopis bi na početku rada bio donekle uredan no sa dužinom rada postajao bi gotovo nečitak. Nije mogla čekati svoj red kod ispitivanja, upadala je  drugima u riječ. Ako joj se činilo da je učiteljica nepravedno postupila odmah bi to glasno rekla. Teško je podnosila odgodu zadovoljstva – ako nije ostvarila odmah što želi odbijala bi  suradnju, naljutila bi se, svađala. Majka je neprestano bila pozivana na razgovor kod učiteljice i pedagoginje  koje su smatrale da je djevojčica razmažena i neodgojena i tražile od majke da bude stroža i nauči djevojčicu boljem ponašanju. Kako se ponašanje djevojčice uz sva majčina nastojanja nije popopravljalo, djevojčica je upućena na dijagnostiku te je utvrđeno da se radi o ADHD poremećaju.

Uzroci poremećaja

Brojna istraživanja pokazuju da kod djece i odraslih osoba s ADHD-om postoji neurološka disfunkcija (smetnje u funkcioniranju) mozga, no fiziološki mehanizam nastanka te disfunkcije još nije potpuno jasan. Pretpostavlja se da je narušena kemijska ravnoteža mozga i da možda nedostaju specifične kemikalije koje nazivamo neurotransmiteri, posebno dopamin i norepinephrine a odgovorni su za održavanje pažnje, kontrolu motoričke aktivnosti i sprečavanje impulzivnosti.

Poremećaj može biti nasljedan ili stečen.

Najnovija genetička istraživanja pokazuju utjecaj naslijeđa, no kao i u drugim nasljednim poremećajima dešava se da dijete ima simptome a roditelji ne. Prema istraživanjima, 30-40% rođaka djece sa ADHD – om ima istu vrstu problema.

Poremećaj može nastati i pod utjecajem različitih stanja koja uzrokuju oštećenja mozga. Za vrijeme trudnoće dijete može biti izloženo nepovoljnim utjecajima lijekova, otrovanju, radijaciji,  infekcijama,  preranom porodu te  komplikacijama tijekom poroda. Nakon porođaja poremećaj može nastati nakon meningitisa, encephalitisa, febrilnih konvulzija, povreda glave, otrovanja olovom.

Dijagnosticiranje

Dijagnozu je teško postaviti prije četvrte – pete godine  života jer se karakteristično ponašanje mlađe djece više razlikuje a prirodno je i da su motorički aktivniji. No, problemi sa nedovoljnom inhibicijom (hiperaktivnost i impulzivnost) pojavljuju se u dobi od  tri do četiri godine, dok se problemi vezani uz nepažnju pojavljuju kasnije, s pet do sedam godina,  najčešće nakon ulaska u formalni sustav školovanja.

Procjenjuje se da  se ADDH javlja kod 5-7 % školske djece, i to 4 do 5 puta češće kod dječaka nego kod djevojčica.

Dječaci se najčešće identificiraju u dobi između 5. i 7. godine, u situacijama pripreme za školu i u početnom razredu u školi. Djevojčice su manje agresivne i hiperaktivne, imaju tendenciju veće nepažnje ili nemarnosti, privlače manje pažnje na sebe te se stoga češće događa da se ne prepoznaju, da nisu dijagnosticirane i da nisu uključene u tretman.

Drugi identifikacijski period pojavljuje se oko 6.razreda (češće u djevojčica). Počinju imati teškoća u svladavanju nastavnog gradiva kao i u socijalnom području.

Što je osoba starija omjeri među spolovima se smanjuju. Kod odraslih je odnos između muških i ženskih osoba s ADHD-om  1:1

Postavljanje dijagnoze nije jednostavno i svakako tražite da se dijete pozove ponovno na ispitivanje ako smatrate da nije bilo motivirano, da nije prihvatilo ispitivača, ili da je pokazalo slabije sposobnosti  nego što je to za njega uobičajeno. Tražite objašnjenje za sve što vam nije jasno, a ako niste sigurni da je dijagnoza točna, uvijek možete potražiti drugo mišljenje.

Postoje problemi u razvoju djeteta psihološke ili zdravstvene prirode koji mogu proizvesti ponašanja slična deficitu pažnje/hiperaktivnom poremećaju, stoga je važno da se dijagnostika provede timski, te da u njoj sudjeluju edukacijsko-rehabilitacijski stručnjaci (defektolog-rehabilitator, logoped), učitelj, dječji psihijatar, neuropedijatar, psiholog te liječnik pedijatar.

Provjerite nema li vaše dijete neke od navedenih teškoća prije nego krenete u dijagnostiku ADHD-a:

Alergije, astma, respiratorni problemi: teškoće sa disanjem mogu prekinuti koncentraciju djeteta

Dijabetes/hipoglikemija: ova stanja vezana su uz razinu šećera u krvi, što može uzrokovati promjene u koncentraciji i razini aktivnosti

Problemi sa sluhom i vidom: nemogućnost da se dobro čuje i vidi što se dešava u razredu može uzrokovati probleme u ponašanju, naročito hiperaktivnost

Anemija zbog nedostatka željeza: može dovesti do impulzivnosti i poremećaja pažnje

Otrovanje olovom: može dovesti do hiperaktivnosti

Lijekovi: ako vaše dijete uzima lijekove, provjerite ne izazivaju li ponašanja koja liče na ADHD

Neurološki problemi: dijete koje ima epilepsiju tipa petit mal može se zagledati u zrak kratko vrijeme i da se ničeg poslije ne sjeća, a vama ili učitelju to liči na poremećaj pažnje

Drugi psihijatrijski problemi: ponekad simptomi stresa, dosade, depresije ili anksioznosti mogu ličiti na ADHD

Neuspjeh u školi ili teškoće učenja: ako je dijete pod prevelikim pritiskom, frustrirano zbog teškoća učenja ili traži pažnju, može izgledati kao da ima ADHD

Problemi sa štitnjačom: štitnjača (tireoidna žlijezda) proizvodi hormone koji utječu na san, emocije i aktivnost. Promjene u tim hormonima mogu proizvesti ponašanje slično ADHD-u.

Kako je već rečeno, sva djeca ne pokazuju iste simptome. Kod neke djece  može biti dominantna nepažnja,  kod neke hiperaktivnost i impulzivnost, a kod neke se sa podjednakom jačinom i učestalošću može javiti i poremećaj pažnje i hiperaktivnost. U dijagnostici pomažu različite ček-liste, odnosno liste na kojima su nabrojana ponašanja karakteristična za ADHD, a mogu ih ispunjavati roditelji, učitelji, odnosno stručnjaci u tijeku dijagnosticiranja.

U našoj zemlji se dijagnoza najčešće postavlja prema kriterijima u DSM-IV( dijagnostičko statistički priručnik mentalnih poremećaja )(1994).

Da bi se postavila dijagnoza potrebno je da su se neki od oblika poremećaja prema postavljenim kriterijima javili prije 7. godine, da se javljaju u najmanje dvije sredine (škola, obitelj), te da značajno onemogućavaju osobu u socijalnom, akademskom (obrazovnom) ili radnom okruženju.

Tako se prema DSM IV. može  raditi o tri tipa poremećaja

ADHD-kombinirani tip (nepažnja, hiperaktivnost/impulzivnost)

DHD tip predominantne nepažnje

ADHD tip predominantne hiperaktivnosti/impulzivnosti

Dodatne teškoće

Osim ponašanja karakterističnih za ADHD, kod svog djeteta možete uočiti dosta često i dodatne teškoće, koje i vama i djetetu otežavaju i tako velike probleme u snalaženju u svakodnevnom životu a posebno u školskoj okolini. Teškoće u ponašanju, anksioznost i depresija u velikoj mjeri mogu nastati zbog negativnih iskustava koje dijete ima tijekom odrastanja.  Ako vaše dijete ima neke od navedenih (ili drugih teškoća), svakako potražite stručnu pomoć ako već niste, i za svoje dijete i za sebe. Najčešće su to (Baren, 2000):

Dodatne teškoće u ponašanju (agresivnost i destruktivnost, krađa, bježanje od kuće, dijagnoza opozicijsko-protestnog ponašanja)

Anksioznost i depresija

Tourette sindrom – poremećaj višestrukih tikova. Djeca imaju tjelesne tikove (treptanje očima, kretnje koje se ponavljaju nosom, ustima itd.) i vokalne (kašljanje, pročišćavanje grla, njuškanje, lajanje itd.). Često se poremećaj pažnje javlja prije razvoja tikova.

Enureza (noćno mokrenje)

Razvojno zaostajanje u drugim područjima (npr. problemi u motoričkoj  koordinaciji i finoj motorici)

Poremećaji govornog i jezičnog razvoja (iako ponekad može biti teško reći da li određeni problem proizlazi iz jezičnih teškoća ili ADHD-a).

Alergije, poremećaji spavanja, noćne more

Gubitak sluha kao posljedica ranijih infekcija uha

Slab školski uspjeh – teškoće u učenju: vjerojatno najznačajnije stanje koje se javlja uz ADHD je neki od oblika problema ili teškoća u učenju. Oko 40 do 60 % djece sa ADHD-om ima teškoće sa učenjem u školi, a ostali imaju teškoća sa vremenskim ograničenjima, količinom čitanog ili pisanog teksta.

Specifične teškoće u učenju – poremećaj u jednom ili više bazičnih psiholoških procesa, uključenih u razumijevanje ili korištenje jezika, govornog ili pisanog, koji se može očitovati u nedovoljno razvijenoj sposobnosti slušanja, mišljenja, govora, čitanja, pisanja ili računanja (te sposobnosti su slabije razvijene od općeg intelektualnog potencijala). Smatra se da 15 do 20% djece sa ADHD-om ima specifične teškoće u učenju, a vjerojatno oko 50% djece sa specifičnim teškoćama u učenju ima ADHD

Nisko samopoštovanje  – česti neuspjesi, nerazumijevanje i neprihvaćanje u školi, društvu vršnjaka, susjedstvu,  obitelji i u drugim situacijama ostavljaju djetetu osjećaj da je nesposobno, loše, nevoljeno, što kod velike većine djece i adolescenata sa ADHD – om razvija lošu sliku o sebi, odnosno nisko samopoštovanje

Utjecaj okoline

Iako su ponašanje i snalaženje djeteta sa ADHD poremećajem i njegove teškoće u učenju u osnovi  biološke, okolina značajno na njih utječe.

Fizička okolina

Roditelji često navode kako se ponašanje djeteta mijenja pod utjecajem vremenskih promjena. Promjene u tlaku zraka, promjene vremena na bolje ili lošije, i druga atmosferska zbivanja utječu na pogoršavanje djetetovog stanja – postaje nemirnije, razdražljivo, slabo se koncentrira, slabije uči.

Promjene u okolini u smislu vidnih, slušnih ili drugih uznemiravajućih podražaja (više ljudi u sobi, žamor, lupanje stvarima, kretanje u prostoru, previše aplikacija po zidovima sobe..) također izazivaju nemir i smetnje koncentracije.

Prostornost – u tijesnim stanovima, u školama bez prostora za igru i sa uskim hodnicima nemir je jače izražen nego u prostorima gdje ima više mogućnosti za igranje

Vrijeme je također važan činitelj. Hiperaktivna djeca mogu kratko vrijeme izdržati neku koncentriranu i mirnu aktivnost. Što duže traje aktivnost, što duže moraju izdržati u istom prostoru, to više se pojačava njihov nemir.

Socijalna okolina

Djeca sa ADHD – om su posebno osjetljiva na neorganiziranost i kaotičnost u okolini, na preveliku količinu socijalnih podražaja. Loše se snalaze i slabo kontroliraju svoje ponašanje  u nejasnim i nestrukturiranim situacijama. Pretjerani zahtjevi, pritisci, stresne situacije pojačavaju djetetov nemir i slabe koncentraciju, što se najbolje vidi pred kraj obrazovnog razdoblja ili prilikom nesuglasica između roditelja ili roditelja i škole…

Nasuprot tome, utjecaju iz socijalne okoline mogu na dijete djelovati izuzetno pozitivno , poticajno, ohrabrujuće, može mu pomoći mobilizirati vlastite snage za savladavanje teškoća u učenju i ponašanju.

Utjecaji okoline na intenzitet poremećaja nam unekoliko mogu objasniti zašto je većina djece nemirna npr. u školi dok u drugim uvjetima ne pokazuju pretjerani nemir (npr. u individualnom radu ili igrajući se na kompjutoru). Također je uočeno da pozitivne životne promjene, mirno i strukturirano obiteljsko ozračje kod mnoge djece sa ADHD-om ublaže nemir.

U procjeni djetetove hiperaktivnosti važna je procjena okoline – mnoge odrasle nemir hiperaktivnog djeteta izrazito smeta, dok drugi imaju više strpljenja i tolerancije. To se odnosi i na roditelje i na učitelje, pa je važno znati što je za njih normalna količina kretanja i koliki im je prag strpljenja.

Dijete sa ADHD-om u školi

Prave teškoće vašeg djeteta i vas, njegovih roditelja, počinju polaskom u školu. Hiperaktivnost, problemi koncentracije, impulzivnost, sve su to osobine koje su prepreka dobroj prilagodbi  zahtjevima i očekivanjima klasične škole i što se tiče učenja i što se tiče ponašanja. Vrlo brzo postaje jasno da dijete ne može sjediti mirno tako dugo kao njegovi vršnjaci, a svojim nemirom ometa, učitelja drugu djecu i samog sebe za vrijeme školskog rada.

Zbog već nabrojanih teškoća školski uspjeh je slabiji od intelektualnog potencijala, što frustrira i dijete i vas.

Dijete se teško prilagođava rasporedu, teško podnaša dugi boravak u školi, cjelodnevnu nastavu ili druge oblike poslijepodnevnog  ostajanja u školi. Boravak u istom prostoru ga zamara,  brzo ga se zasiti, postaje mu dosadno prije nego vršnjacima, više od njih mu je potrebno kretanje a zbog slabe koncentracije druga djeca ga smetaju u radu.

Zbog svega ovdje rečenog i već ranije opisane velike učestalosti problema u učenju i specifičnih teškoća učenja, razumljivo je da je školsko iskustvo djeteta sa ADHD-om često neugodno. Često doživljava neuspjeh, kritizira ga se i kažnjava, vršnjaci ga odbacuju. Dijete postaje nesretno, slabog samopoštovanja, ima osjećaj nemoći. Uz to, i odnosi sa roditeljima postaju sve lošiji jer se često na shvaća da dijete ima ozbiljan problem.

Kako se vašem djetetu može pomoći u školi?

Učitelji su danas već prilično upoznati sa ADHD poremećajem, no još uvijek nisu svi i nisu svi jednako voljni djelovati. Vašem djetetu je potrebno razumijevanje i podrška, kako vaša tako i od učitelja. Stoga je važno da s učiteljem uspostavite dobru suradnju, jer na ponašanje vašeg djeteta u razredu, a vezano uz to i na prihvaćanje od strane vršnjaka može djelovati u najvećoj mjeri učitelj. Koliko god se trudili, vi sami ne možete pomoći djetetu da se bolje snađe u školi. Dakle, izrazito je važan odnos vašeg djeteta i učitelja, učiteljeva naklonost prema vašem djetetu, njegova strpljivost, te spremnost da se poštuju djetetove posebnosti. Npr. možete zamoliti učitelja da ne ispituje dijete kada ima izrazito slabe dane te da ga ocjenjuje na osnovu usmenih odgovora ako ima teškoće u pisanju. Važna je i spremnost učitelja da za vaše dijete učini nešto više, npr. da sa njim posebno vježba nešto što dijete ne razumije, da ga pokuša smiriti svojom blizinom i dodirom kada je nemirno, da ga stavi u prvu klupu blizu sebe, da mu tolerira nemir u klupi, da ga ne kritizira nego da koristi pohvalu za djetetov trud…

Ako dijete zbog ADHD-a ima Rješenje o individualiziranom pristupu ili prilagođenom programu važno je kontaktirati stručnjaka za probleme vašeg djeteta koji će zajedno sa vama i učiteljem dogovorit strategije najpovoljnije za vaše dijete. Ako u školi vašeg djeteta radi psiholog, defektolog ili pedagog potražite njihovu pomoć i trudite se zastupati svoje dijete i njegovo pravo na školovanje u redovnoj školi, njemu najbližoj, u njegovoj prirodnoj okolini. Surađujte sa sviješću da biste vi kao roditelj i škola vašeg djeteta trebali imati zajednički cilj: da vaše dijete bude prihvaćeno i da uči u skladu sa svojim sposobnostima.

Dijete s ADHD-om i obitelj

Brojna istraživanja pokazuju da pojava ADHD poremećaja uzrokuje značajan stres u obitelji, posebno ako su simptomi kod djeteta teški i ako su prisutne dodatne teškoće. Problemi su dodatno pojačani ako i ostala djeca u obitelji imaju poremećaj (Barkley, 2000).

Odnosi roditelj-dijete često su poremećeni jer različitost simptomatskog ponašanja navodi roditelje na uvjerenje da je problematično ponašanje namjerno.Veći je rizik od bračnih problema, a češća je i pojava depresije kod članova obitelji, jer djetetova teškoća zahtijeva drugačiji pristup nego što je potrebno kod djece bez teškoća. Osim toga, od roditelja se zahtijevaju vještine nošenja s problemom na duge staze zbog njegove kronične prirode, zbog čega i roditelji trebaju savjetodavnu i/ ili psihoterapeutsku pomoć. Samohrani roditelji su u posebno stresnoj situaciji.

U nemogućnosti kontrole dječjeg ponašanja i izloženi pritisku okoline roditelji su često skloni reagiranju na dječje ponašanje na kontrolirajući i negativan način što samo pojačava problem.

U literaturi nalazimo brojne savjete za roditelje kako pomoći djetetu sa problemom i samima sebi.

Evo nekih:

Budite realistični u očekivanjima. Mi svi imamo očekivanja od svoje djece, samo budite sigurni da su vaša realna. Zapamtite, iako dijete može imati iznadprosječnu inteligenciju, teškoće koncentracije i hiperaktivnost onemogućavaju adekvatan školski uspjeh. Dijete nije lijeno! Ako su vaša očekivanja nerealna,  ili previsoka neprestano ćete biti razočarani i ljuti. Na dijete to ima negativan učinak.

Organizirajte svoj dom. Koliko možete odredite vrijeme u koje će dijete učiti, ići na trening, kada će se ručati, ići na spavanje, ustajati, igrati na kompjutoru ..Napišite vremena i aktivnosti na papir, dodajte zgodne crteže ili simbole za svaku aktivnost, budite sigurni da je dijete sve razumjelo. Ako se nešto povremeno mora promijeniti objasnite to djetetu unaprijed. Vodite računa da niste previše zahtjevni! Blaži otkloni u vremenu su dozvoljeni! Organizacija je važna da bi djetetu pomogli vanjskim utjecajem da se organizira i da tako lakše upravlja svojim ponašanjem, da bude sigurnije u svoju okolinu, a ne da izaziva još veće sukobe.

Pomažite kod školskih obaveza. Osigurajte rutine . Neka dijete ima svoje mjesto za rad i to neka bude mjesto gdje ste primijetili da najuspješnije i najmirnije radi. Ako mu smetaju TV, radio, slike, osigurajte mjesto gdje toga nema. AKO VAŠE DIJETE NE MOŽE RADITI DUŽE, DOGOVORITE PAUZE. Ako mu duže treba da se uhoda, ne prekidajte ga, promatrajte koliko dugo može koncentrirano raditi. Dogovorite da li se prije jede i igra, ili se prije uči…Važno je da dijete zna što slijedi iza čega. Učinite učenje ugodnim Odmori neka budu  ispunjeni onom što dijete voli, ali neka kratko traju. Budite domišljati. Hrabrite svoje dijete. Nije lako, ali pokušajte ne pomagati ni više ni manje nego što treba. Ako se dijete lijepo uhodalo, na trenutak se odmaknite od njega – idite nešto promiješati, popiti vodu i slično i pratite što se dešava. Ako nemate strpljenja, neka povremeno uskoči netko tko će dijete razumjeti a dijete ga uvažava.

Navečer uvijek pripremite sa djetetom sve za školu. Neka bude odmoreno i neka prije škole jede. To pomaže koncentraciji.

Dogovorite nekoliko važnih pravila koje u porodici SVI trebaju poštivati. Napišite ih na vidljivo mjesto i za sve odredite posljedice ako ih se ne pridržavate. Posljedice moraju biti pravedne, brze i nikog ne smiju ponižavati (npr. ako nisi došao kući oko 15 sati kako je dogovoreno, danas više ne možeš van…). Objasnite djetetu zašto su pravila važna i zašto ih se trebamo pridržavati. Poštivanje pravila je važno za djetetovu samokontrolu, a olakšava mu razumijevanje pravila i u nekim drugim situacijama.

Budite pozitivni. Recite svom djetetu što od njega očekujete i kako da to učini umjesto da mu govorite što ne želite. Redovito nagradite svoje dijete za svako pozitivno ponašanje, koliko god vam se malo činilo- za oblačenje bez komplikacija, za oprane zube, složenu školsku torbu, dogovoreno vrijeme rada… Nagrada može biti verbalna pohvala, milovanje po glavi, poljubac, crtež, bodovi, igranje na računalu…za veći napor i duže pozitivno ponašanje nagrade neka budu veće-igrajte neku igru zajedno, idite u kino…Dogovorite strategije sa stručnjakom za bihevioralnu terapiju ako želite. Djeca sa ADHD-om izložena su većinu vremena negativnim porukama, kritici, grdnji, zato im je potrebno da za pozitivna ponašanja budu nagrađena.

Budite sigurni da vas je dijete čulo i razumjelo kada ste davali neku uputu. Najprije morate privući djetetovu pažnju. Gledajte direktno u njegove oči. Recite mirnim glasom, jasno, kratko i  razgovjetno što želite. Zamolite dijete da ponovi što ste rekli. Ako dajete uputstva za teži ili složeniji zadatak podijelite ga na dijelove , pa za svaki korak dajte jednu, najviše dva uputstva. Pohvalite dijete nakon što izvrši svaki korak.

Budite dosljedni. Obećajte samo ono što ćete izvršiti. Učinite ono što kažete. Ponavljanje zahtjeva puno puta i prigovaranje ne djeluje. Ako dijete nije poslušalo, ponovite zahtjev samo jednom tihim glasom . Ako i nakon toga ne učini što ste dogovorili ranije, primijenite posljedicu koja je dogovorena.ZABRANJENO JE TJELESNO KAŽNJAVANJE, DUGOTRAJNE KAZNE, PONIŽAVANJE DJETETA. NE TRAŽITE OD DJETETA ONO ŠTO ONO NIJE U STANJU IZVRŠITI PA GA ZBOG TOGA KAŽNJAVATI.

Nemojte naglo reagovati. Pričekajte kratko vrijeme prije nego kažete ili učinite djetetu nešto ružno pa vam poslije bude žao.

Dajte djetetu dovoljno vremena. Ako dijete treba više vremena za spremanje u školu, oblačenje ili doručak; neka ustane ranije, organizujte aktivnosti tako da ga ne požurujete i da niste nestrpljivi, jer se time dijete dezorganizira i zbuni.

Pomozite u sklapanju prijateljstva. Dijete sa ADHD-om teško uči socijalne vještine. Pozovite kući jedno, najviše dvoje djece u početku. Ne dozvolite ružne riječi, tučnjavu ili divljanje u vašoj kući. Nagradite ih za lijepo ponašanje, pripremite im sok, grickalice, ponekad ih zajedno povedite u kino.. Često svoje dijete nagradite za lijepo ponašanje prema drugima i tako ga podsjetite kako je to kad se lijepo ponaša, što u stvari radi.

Nagradite svoje dijete za trud, ne samo za dobre ocjene. Često ćete samo vi biti ti koji će nagraditi svoje dijete jer će iz testa dobiti negativnu ocjenu ne zato što nije htjelo ili znalo, već zato što nije stiglo sve napisati…

Podstičite dijete da govori što radi i što želi učiniti kako biste podsticali unutrašnj govor koji kod djece sa ADHD – om nije dovoljno razvijen. Mi svi u usmjeravanju svog ponašanja koristimo unutrašnji govor. Pokažite primjerom svom djetetu kako razgovarate sami sa sobom kad ste na nekoga ljuti ali ga niste udarili već ste u sebi govorili „U redu je. Smiri se. Nije važno“

Relaksirajte se. Radite nešto što volite, a za to vrijeme neka netko u kog imate povjerenja vodi brigu o vašem djetetu. Vaše dijete je zahtjevno. Treba vaš brigu, strpljenje, ljubav i potporu. Ako ste iscrpljeni, nemojte se optuživati. Potražite pomoć za sebe i svoju porodicu

Što se još može učiniti?

ADHD je složeni problem. Ne odnosi se samo na vaše dijete već i na vašuporodicu, učitelje i vršnjake vašeg djeteta. Stoga su i uspješne intervencije najčešće timske: učestvuju porodica, škola, liječnik, stručnjak za mentalno zdravlje.

Koriste se stimulativni i drugi lijekovi, djeluje se na okolinu, ponašanje djeteta, ili se kombinuje sve zajedno. Tretman ne djeluje toliko na akutno stanje, koliko na hronično, stoga intervencije dugo traju. Ako je dijete izrazito nemirno a edukacijsko-psihološke intervencije ne daju rezultate, može se pokušati korištenjem stimulativnih lijekova no o tome se treba savjetovati sa dječjim psihijatrom ili neurologom, jer mada su promjene pozitivne, postoje i neke negativne popratne posljedice sa kojima se treba upoznati.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

ПЕСМОМ И ИГРОМ ДО ЗНАЊА

%d bloggers like this: